Упркос протестима стотина хиљада грађана Израела и анкетама у којима се велика већина грађана противи нападу на судство, мала парламентарна већина изгласала је правосудну реформу која је заправо подређивање извршној грани оличеној у премијеру и његовом кабинету
Политичка криза израелског друштва је ескалирала прошле недеље. Владајућа коалиција партија деснице, екстремистичких националиста, и теократских партија је у Kнесету, израелској скупштини, својом малом већином од 64 посланика (од укупно 120) изгласала прву реформу судског система. Та реформа је заправо разградња судске гране власти и њено подређивање извршној грани оличеној у премијеру и његовом кабинету. Премијер Бењамин Нетањаху је крајем марта одложио реформу али ју је сада активирао, упркос протестима стотина хиљада грађана Израела који трају од почетка година, упркос анкетама у којима се између две трећине и три четвртине грађана противе нападу на судство, упркос својеврсном штрајку војних резервиста и најави генералног штрајка који ће зауставити привреду.
БЕЗ „ЗДРАВОГ РАЗУМА“
Мета напада реформе је Врховни суд Израела. У марту је владајућа коалиција прво желела да одузме овом врховном судском телу моћ да обара законе које је Kнесет донео, тако што би их суд оценио супротним уставу Израела. Будући да Израел заправо нема устав, него скуп основних закона, суд је једина инстанца која може да контролише рад парламента и владе. Сада је Нетањахуов кабинет решио да опет крене у офанзиву на суд, али по једном другом основу. Суд има моћ да обори одлуку владе по концепту непознатом у српском праву, али који би се могао превести са „разумност“ или „здрав разум.“ Овај принцип даје моћ Врховном суду да било коју одлуку владе размотри и поништи је оценивши је као „неразумну“. Историјски гледано, слични концепти постоје у правним системима који су се развили из обичајног и верског права, а израелско право управо садржи елементе правног система бивших колонијалних господара, британског англосаксонског права; али и елементе халахе, верског правног система хебрејске религије који се може упоредити са исламским шеријатом.
Историја на страну а конкретни примери на сунце, Врховни суд је почетком ове године оценио кадровску одлуку премијера да именује лидера теократске „Шас“ партије Арјеа Дерија министром унутрашњих послова као „неразумну.“ Не због Деријеве побожности или посвећености Божјим заповестима, него због тога што је дотични верник пре две деценије одслужио две године затвора за мито који је примио док је био министар унутрашњих послова. Дери је ухваћен у утаји пореза 2018, за шта је требало да му се суди, али је уместо тога само дао оставку на место посланика у Kнесету у који га враћају његови верни гласачи. Нетањаху је потом именовао овог свог коалиционог партнера за министра унутрашњих послова, што је суд оценио као неразумно, са становишта здравог разума да се криминалцу не дају моћи на основу којих је већ извршио кривично дело. И иначе омражен међу десничарима, суд је морао пасти, и то први, јер са таквим моћима је могао да помрси рачуне и Нетањахуу и верским екстремистима.
РАЗЛИЧИТИ МОТИВИ
Одузимање ове моћи Врховном суду је тек први корак у развлашћивању судске гране власти. Влада планира да на јесен усвоји закон којим би се о постављању и разрешивању судија одлучивало у кабинету, између премијера и министара. Затим би се ратосиљали и својих правних саветника, које у министарства поставља врховни јавни правобранилац, односно или би их сâми министри постављали или више не би били обавезани да слушају њихове савете и стручна мишљења, што је до сада случај.
Завереницима су мотиви различити. Нетањахуов је једноставан. И њему се суди за мито, корупцију и трговину утицајем. Процес обухвата три засебна случаја и премијеру би користило да може да смењује и поставља судије и тужиоце по свом нахођењу. Његов мотив да сачува сопствену кожу је разуман, премда себичан.
Његови коалициони партнери су потпуно другачије феле. Пет теократско-националистичких партија које подржавају Нетањахуа имају за циљ да анектирају Западну обалу, да смање број нејеврејских становника Израела, да укину демократију и заведу теократски режим. Њихову гласачку базу управо чине тзв. насељеници – колонизатори Западне обале којих сада има већ 700.000. Против међународног права, ови људи су дошли из белог света и подигли насеља на територији коју је Израел окупирао 1967. и која је насељена Арапима. Од те територије је требало да настане држава Палестина. Уместо тога, Палестинци су затворени у урбане зоне попут северноамеричких Индијанаца у резерватима и изложени су периодичним бомбардовањима израелске авијације, упадима израелске војске, отмицама, и од скора, погромима које организују јеврејски насељеници.
Визија теократско-националистичких партија налази своје упориште у Старом завету. Желе анексију Западне обале, али без давања икаквих права Арапима које би протерали што милом, што силом. Што се тиче Арапа који живе у сâмом Израелу, и они су изложени повременом шиканирању и претњама одузимања држављанства. За ове екстремисте, Израел је јеврејска држава. Њихов доживљај демократије је мајоритаран, односно да већина сме да доноси какве год законе жели, без освртања на уставе и процедуре, а камо ли на људска права. Један елемент реформе јесте проширење надлежности верских судова рабина који тренутно само смеју да доносе пресуде о неким аспектима породичног права. Теократе би желеле да њима и халахи, хебрејском шеријату, повере много више случајева из грађанског права, што нужно води смањењу права жена. Неке партије желе да се женама одузме право гласа. А за припаднике ЛГБТ популације је теократски посланик Јицак Пиндрус рекао да су већа опасност од Хезболаха и Хамаса за Израел и да морају бити спречени. Пиндрус је за Врховни суд рекао да га треба разнети и Јевреје вратити Тори. Један истакнут члан премијерове странке, Ицак Зарка, је пак поручио противницима реформе да треба спалити још шест милиона њих. Јеврејин који жели још један Холокауст Јеврејима. Провалије унутар израелског друштва су се отвориле и као да би једни радо убацили друге у ватрене амбисе.
Зарка је назвао демонстранте погрдним речима, између осталог и Ашкеназијима, односно Јеврејима централне и источне Европе који су чинили гро страдалих у Холокаусту. Сâм Зарка је Мизрахи Јеврејин, који су се у Израел доселили из земаља Блиског истока и, по правилу, подржавају десницу и екстремну десницу. Израел су основали европски ционисти, сви до једног Ашкеназими. Ашкеназими су секуларни, либерални, и они чине елиту израелског друштва – академску, политичку, пословну, административну. Мизрахими осећају да су презрени и доживљавају Ашкеназиме као издајнике, премда су и Нетањаху и Смотрич ашкенаског порекла.
ЗАПАД НЕ ЗНА ШТА ЋЕ
У тој имагинарној подели видимо и по којим линијама пуца израелско друштво. Нетањаху је прибегао популистичкој стратегији коју су користили и Доналд Трамп и браћа Kашински у Пољској, и њихов узор – Виктор Орбан. Она се огледа у супротстављању „народа“ „елити“, која мисли да је боља од њега, и која надмено намеће своју експертизу обичном човеку. Овај презир према стручности и вулгарно схватање демократије се види и у главном аргументу за реформу судства: неће више шачица судија које нико није бирао на изборима да прегласава вољу народа оличену у посланицима Kнесета. Kада се на то накалеми мит о секуларним, односно безбожним судијама, који су сви Ашкеназими, који спречавају да се чује воx попули – воx деи“, на површину излазе све озлојеђености десничара који се осећају оштећено и консолидују у слој јаке подршке владајућој коалицији.
Та подршка је јака не у смислу бројева, него по фанатичној посвећености новој визији Израела. Великој већини грађана се изгледа ипак не свиђају визије теократије, етничког, те унутаретничког чишћења. Ово се не види само у посвећености стотина хиљада грађана да протестују против реформе судства већ месецима, него и у анкетама. Две трећине грађана су против истих. Ту нису само левичари, социјалисти, ЛГБТ, и Арапи. Десница је такође ужаснута потенцијалном разградњом правне државе. Дов Вајглас, шеф штаба покојног премијера Аријела Шарона, човек који је све само не левичар, је затражио од Немачке да бојкотује све државне сусрете са израелским званичницима. Бивши амбасадори Израела пишу о опасности која се надвила над државом и моле спољне савезнике да некако интервенишу. Ами Ајалон, бивши шеф „Шин Бета“, унутрашње обавештајне службе, је у ауторском чланку за вашингтонске новине „Хил“ затражио од Америке да интервенише као што је својевремено у апартхејдској Јужноафричкој републици. Некада је повезивање Израела са Апартхејдом био повод за моментално жигосање као про-арапског пропагандисте. Запад гледа и не зна шта да ради док се уместо „једине демократије на Блиском истоку“ помаља хибрид Орбанове Мађарске и, иронично, иранске Исламске републике.
Претња од теократије као да је пробудила становнике елитистичког Тел Авива. До сада су те либералне и левичарске територије имале излазност на изборима од око 40 одсто, наспрам излазности од више од 90 одсто у религиозним зонама. Протесте предводе запослени у израелској високотехнолошкој индустрији која чини половину израелског извоза. Гласни предводник демонстраната је постао и некада тихи Јувал Ноа Харари, историчар који је постигао светску славу књигом о историји човечанства „Сапиенс“. Он се боји теократије и назадности која се помаља и угрожава све што је Израел постигао. Није једини – више од половине грађана се сада боји грађанског рата.
Не делује да је иједна страна спремна на попуштање. Kомпромис би био референдум, али власт којој су уста пуна демократије тешко да би пристала на нешто где би сигурно и убедљиво изгубила. Постоји још једна шанса, а то је сâм Врховни суд. Након летње паузе, суд ће одлучити у септембру да ли је одузимање његове моћи „разумности“ било у складу са уставом и да ли је било „разумно“. Ако одлучи да није, земља ће се наћи у процепу уставне кризе где Влада и пола Kнесета могу да кажу да суд више нема моћи. Министар одбране Јоав Галант је рекао да би се влада повиновала одлуци суда, али он је из премијерове странке. Да ли би се и екстремисти повиновали?
У Израелу је толико узаврело да је премијер Нетањаху доживео топлотни удар прошле недеље. Хоће ли Израел доживети државни?
Извор: Мирко Даутовић/novimagazin.rs
