Пише: Милован Урван
Пошаље ми другар из Београда, угледни неуролог, да прочитам, лингво-психолошки вјештачим, једну колумну Слободана Бацковића, негдањег Миловог министра.
Мој добри пријатељ је изгледа имао неке зебње да та колумна може бити још једна увертира уочи некијех локалнијех избора у Црној Гори, увертира за уношење смутње, сличма овом потоњем Ђукановићевом инциденту, када, наиме, Ђукановић баца клетву, или чини, тако ми се чини, на Демократе.
Дочим, у читавој колумни бившега министра Бацковића нијесам нашао скоро ништа што би могло уносити предизборни немир. Ну, мислим да би СПЦ требало да захвали Бацковићу на ревносном и агилном труду његовоме да, евма, пет година беспрекорно прати живот наше Цркве у Црној Гори. Не би, одиста, боље ни Удба, ни Озна, ма ни агенти ЦИЕ.
Мој пријатељ неуролог сумља да је то Бацковић само изложио резултате својих ухођења из којих би сада друга пискарала требало да ексцерпирају материјал за предизборну офанзиву који је неки дан најавио онај Милов формални замјеник Живковић на неком скупу у граду под Требјесом.
Дочим, дочим, дочим… За разлику од мог пријатеља београдског, ја не бих упадао у теорије завјере!
Бацковићево ревносно у(с)хођење рада и кретања наших епископа, тумачим као латентну чежњу, вапај за црквеним животом. Ријеч је несумљиво о некој потиснутој религиозности, која, ако занемаримо краткорочне политикантске потребе, дугорочно може најавити пут покајања бившег нашег министра.
Ну, како год било, ваља ову колумну предочити хроничарима Цркве, који су можда прескочили који корак или потез Цркве. Бацак није!
