Пише: Биљана Ванковска
Љети 1999. године, само неколико мјесеци након што је НАТО бомбардовао независну државу (тадашњу Југославију) без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација, присуствовала сам предавању покојног професора Јохана Галтунга. Познат по својој неприкосновеној честитости и интелектуалној храбрости, није бирао ријечи. Рекао је отворено: „Овај свијет има проблем. Тај проблем има име, и његово име је: Сједињене Америчке Државе.”
Нажалост, двадесет и пет година касније, његове ријечи звуче пророчки више него икад. Украјина је само један од многих примјера. Након наводног завршетка Хладног рата, САД су себе представиле као коначног мировног посредника и свјетског заговорника демократије. Ипак, умјесто да буде расформиран, Сјеверноатлантски савез, сада без СССР-а или Варшавског пакта као противтежа, кренуо је у неумољиво ширење под плаштом мира и демократије.
Овај Левијатан сада изгледа као да има намјеру да се преобрати у „глобални НАТО” — другим ријечима, да учини Уједињене нације излишним. До сада је успио да нас многе увјери како су УН неважне и немоћне.
Још једна важна лекција о истраживању мира коју сам научила од Галтунга јесте његов приступ анализи конфликта: конфликтни троугао. Да би се разумјели основни узроци једног конфликта, потребно је идентификовати три кључна елемента: 1) ставове (А) актера који учествују, 2) њихово понашање (Б) и 3) контрадикцију (Ц). Контрадикција — у суштини сам конфликт — произилази из некомпатибилних вриједности или циљева између актера. Осим тога, значајна анализа конфликта захтијева три корака: дијагнозу, прогнозу и терапију.
Нажалост, чини се да је свијет у тако мрачној фази да чак и исправне дијагнозе и добре прогнозе остају безуспјешне. Нису успјеле да спријече кризу у Украјини, а камоли друге разорне сукобе — попут тренутног геноцида у Палестини. У журби да се фокусирамо на терапију — како окончати насиље — налазимо се у узнемирујућем парадоксу: у данашњој орвеловској атмосфери, посебно унутар такозваног „колективног Запада,” они који се залажу за прекид ватре, преговоре или дипломатска рјешења често су посматрани са сумњом или чак непријатељством. Како је независни новинар Арон Мате сјајно рекао: „У медијима НАТО држава, ништа није више ‘контроверзно’ од мировног приједлога.”
Овај отпор према миру није ништа ново. Још 1982. године, Џонатан Шел је у својој знаменитој књизи о посљедицама нуклеарног рата упозорио да је „много лакше копати себи гроб него размишљати о чињеници да то радимо“. Нажалост, у Македонији — једној од најновијих и најмањих чланица НАТО-а — свака озбиљна расправа о дубљим узроцима текућих сукоба или поновној пријетњи нуклеарног рата постала је табу. Јавна дискусија остаје ограничена на свакодневне војне догађаје и стратешке маневре, док се дубљи структурни проблеми који су нас довели до овог стања остављају необрађени.
Потреба за размишљањем, дипломатијом и одрживим рјешењима никад није била хитнија — али се чини да је теже него икада их остварити.
Ако бих говорила као што је то често чинио Јохан Галтунг, сада бих његову изјаву преформулисала: Овај свијет има проблем, а његово име је Запад — НАТО је само инструмент његове империјалне амбиције. Нажалост, многе постсоцијалистичке државе биле су наведене да вјерују како чланство у НАТО-у гарантује мир и сигурност. За многе, НАТО је постао „тај нејасни објекат жеље“ (позајмљујући назив из Буњуеловог ремек-дјела) — што је жеља интензивнија, то је цијена за чланство већа.
Мало ко види паралеле између Украјине и Македоније када су у питању њихове политичке трајекторије. Обје су стекле независност након распада социјалистичких федерација, обе се налазе на осјетљивим геополитичким линијама фронта које Запад жели да контролише по сваку цијену, и обе су пале као жртве такозваних „обојених револуција“. У случају Македоније, промјена режима — представљена као демократско буђење — довела је до тога да је земља изгубила своје име, уставни суверенитет и идентитет, мада је на крају обезбиједила чланство у НАТО-у. Украјина, међутим, ризикује да изгуби све, осим ако свијет не прихвати мировне преговоре и дипломатске процесе, као што је предложено од стране БРИКС-а у недавној Казанској декларацији. Слободно бих могла рећи да ће исход конфликта у Украјини одредити будућност глобалног мира и безбједности. Улози не могу бити већи.
Заморно је и расправљати о двоструким стандардима Запада — посебно сада, када се геноцид не само толерише већ и отворено подржава. Ипак, дозволите ми да наведем занимљив примјер како Запад поступа са својим вазалним државама. Када је Македонија била приморана да потпише такозвани Преспански споразум — жртвујући своје име и идентитет у замјену за ширење НАТО-а — најчешће цитирана фраза била је Тукидидова: „Јаки раде шта могу, а слаби трпе шта морају.“
Али када је у питању Украјина, наратив се драстично мијења: одједном се говори о могућој војној побједи против далеко јачег противника. Порука је јасна: Не одустај, бори се до последњег Украјинца! Борба је не само морална него и остварива! У међувремену, Македонија је капитулирала — и сада се налази увучена у конфликт који њено становништво никада није жељело.
НАТО је требало да обезбиједи мир, просперитет, па чак и сигурност идентитета за своје чланице. Али у случају Украјине, Запад се коцка са егзистенцијалним питањима — гурајући је према страшном рубу нуклеарне ескалације.
У првим данима Специјалне војне операције (СВО) у фебруару 2022, мрежа безбједносних института ОЕБС-а — гдје ја представљам свој факултет — организовала је виртуелни састанак како би размотрили могуће одговоре. Као научница из земље која се припрема да преузме предсједавање ОЕБС-ом, била сам лично замољена да допринесем једним текстом. Очекивано, моја анализа је брзо одбачена. Зашто? Јер сам описала сукоб као прокси рат између Запада (НАТО-а, САД-а, ЕУ — узмите шта желите) и Русије. Тврдила сам да рат у Украјини није само најпредвидљивији конфликт у новијој историји, већ и најлакши за спријечити — да западни лидери нису пратили скривену агенду. Па ипак, та агенда и није била толико скривена — Москва је то видјела с велике удаљености и с правом.
Овај случај је само један примјер немоћи и западне пристрасности уграђене у садашњу европску безбједносну архитектуру. Као што је раније поменуто, УН се представљају као неизљечиви пацијент на самрти. У међувремену, ЕУ — упркос томе што је лауреат Нобелове награде за мир — функционише више као цивилна рука НАТО-а или, боље речено, као колонија опадајућег америчког царства.
Тренутно је много пажње усмјерено на исход избора у САД-у, као да особа која буде заузела Бијелу кућу може направити стварну разлику. Али стварност је да војно-индустријско-медијско-академско-забавни комплекс живи од рата. Очекивати нешто добро или ефективно од Вашингтона — или његових савезника — било би у најбољем случају пуста нада.
Да завршим: постоји рјешење за овај обољели свијет. То рјешење има име — Свјетска већина. Ова надолазећа коалиција већ је показала своју ријешеност позивањем на окончање конфликта у Украјини и подршком признању Палестине као независне и равноправне државе унутар УН-а. Њено име је БРИКС.
Да би дошло до значајне промјене, НАТО мора зауставити своје неумољиво ширење. На свом путу ка самоуништењу, ризикује да и нас повуче са собом. Вријеме је да прихватимо нови свјетски поредак — онај који се гради на сарадњи, једнакости и миру.
Овај говор је одржан на 21. годишњем састанку Валдајског дискусионог клуба. Биљана Ванковска је професорица студија мира и руководилац Центра за глобалне промјене, Скопље, Македонија.
Извор: Counterpunch
