Пише: Ескандар Садеги-Боруджерди
Превод: Журнал
Иранска влада се нашла у тешкој ситуацији од почетка операције Потоп Ал-Аксе. Убједљиво је негирала да је знала за напад унапријед, али је пружила политичку подршку Хамасу и Исламском џихаду. У координацији са својим најближим савезником, либанским Хезболахом, трудила се да постигне деликатну равнотежу: ангажујући Израелце на сјеверу како би одвукла ресурсе и материјал на секундарни фронт, без провоцирања ширег рата који би захватио регион. С једне стране, настојали су да испуне своју обавезу према палестинској ствари и панисламској солидарности. Ипак, то је тешко усклађено са практичним ограничењима међународног система, државним интересима и стратегијом „стратешког стрпљења“ – држање сукоба даље од својих територијалних граница у веома нестабилном и империјалним интересима прожетом региону. Клатно се њише између ове двије тенденције, али је друга важнија за Исламску Републику.
Нетанијахуова тактика је била да испровоцира Исламску Републику на освету, што би му омогућило да је прикаже као глобалног изопштеника и велику пријетњу „западној цивилизацији“, док Израел наставља свој геноцидни напад на Газу. Израелска држава је можда рачунала да би само под плаштом пуног регионалног сукоба могла да доврши текућу кампању етничког чишћења Газе и у мањој мјери Западне обале. Иранско руководство је, наравно, у потпуности свјесно израелске стратегије одвлачења притиска са рата у Гази – и сада у Либану – усмјеравајући пажњу на Иран и покушавајући да га увуче у шири регионални рат. Од самог почетка, Техеран је такође разумио, ријечима Алија Лариџанија, бившег предсједника парламента и тренутног члана Савјета за утврђивање експедитивности, који се генерално сматра прагматичарем, „Не суочавамо се само са Израелом. Команда и контрола су у рукама САД.“
1. априла 2024, израелско ваздухопловство напало је комплекс иранске амбасаде у Дамаску, убивши 16 људи, укључујући неколико високих иранских команданата. Иран је узвратио операцијом Истинито обећање I 13. априла, лансирајући крстареће ракете, нападачке дронове и мали број балистичких пројектила. Многи су тада истакли да је ирански одговор био унапријед припремљен, будући да се ослањао на застарјелу технологију и оружје. Ова демонстрација силе била је покушај да се поново успоставе јасне црвене линије: порука је била да Иран не жели даљу ескалацију, али је спреман да изврши директан напад ако Израел настави своје очигледне нападе. Многи пројектили су оборени, иако су неки погодили ваздухопловну базу Неватим. Ипак, директни поготци нису били поента. Иран се надао да ће поново успоставити равнотежу одвраћања. Након напада, Баједнова администрација је брзо изјавила да САД неће учествовати у било каквој планираној израелској одмазди: „Добио си побједу. Узми ту побједу“, рекао је Бајден Нетанијахуу. Недјељу дана касније, Израел је покренуо циљану операцију против руског С-300 радарског система у Исфахану. Обим штете био је широко оспораван, али је Техеран оцијенио да не захтијева противнапад. Двије регионалне супарничке државе изгледа да су се повукле са ивице сукоба.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Овај предах није дуго трајао. 28. јуна, шеф израелског ваздухопловства најавио је да, пошто је Хамас близу неутралисања, Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) прелазе на обрачун са Хезболахом. 30. јула, на дан инаугурације Масуда Пезешкијана као новог предсједника Ирана, Израел је извршио ваздушни напад у којем је убијен Фуад Шукр, један од оснивача Хезболаха и водећи командант његовог оружаног крила. Сљедећег дана, у центру Техерана, извршено је убиство шефа политичког бироа Хамаса, Исмаила Ханије, само неколико сати након што је присуствовао Пезешкијановој инаугурацији. Убиство тако значајног госта, под заштитом државе, имало је за циљ понижавање теһеранског руководства. Чини се да је Нетанијахуова влада имала још два циља: да сруши преговоре о примирју са Хамасом и да ускрати било какву добру вољу коју би нова Пезешкијанова администрација могла да стекне са европским државама, приморавајући Техеран на акцију. Основно обећање Пезешкијанове изборне кампање било је да ће учинити све што је у његовој моћи да постигне укидање санкција. Сваки одговор Ирана који би био иоле озбиљан учинио би потребан дипломатски ангажман готово немогућим. Према самим Пезешкијановим ријечима, Ирану је такође речено да је примирје са Хамасом на помолу, што је био још један разлог да „искаже уздржаност“.
Нетанијахуова администрација, међутим, имала је сопствене планове. 17. и 18. септембра, Мосадови разорни напади на пјејџере и воки-токије (којима су се многи западни новинари дивили) циљали су на високе чинове Хезболаха, са огромним губицима цивилних живота. Овај најновији напад кулминирао је убиством Саида Хасана Насрале 27. септембра, најважнијег савезника и партнера Ирана. Да би га убили, Израелци су испалили 80 америчких тешких бомби за пробијање бункера, сравнивши са земљом неколико стамбених комплекса и убивши три стотине цивила. Важно је напоменути да је Насрала неколико дана прије смрти пристао на 21-дневно примирје. У нападу је такође погинуо бригадни генерал Абас Нилфорушан, високи командант иранске Кудс јединице. Ово представља велики ударац за Хезболах и шире за „Осовину отпора“.
Нетанијаху је очигледно надао да ће „сломити кичму“ Хезболаху једном за свагда. Ипак, то се показало као пуста жеља: оперативна команда Хезболаха брзо се реорганизовала, нанијевши тежак ударац ИДФ-у и зауставивши много хваљену израелску копнену инвазију. Након овог неуспјеха, израелска војска је прибјегла једној од својих испробаних тактика, водећи неизборну бомбардерску кампању (са америчким F-35) на густо насељене квартове Бејрута.
Усред овог хаоса, иранске оружане снаге су 1. октобра лансирале преко 180 балистичких пројектила на Израел, гађајући двије велике ваздухопловне базе: базу Неватим у пустињи Негев и ваздухопловну базу Тел Ноф у централном дијелу Израела, као и сједиште Мосада у Глилоту, предграђу Тел Авива. За разлику од операције Истинито обећање I, наставак је укључивао напредније хиперсоничне пројектиле Фатех-1, и није било сумње да су мете погођене. Експерти за наоружање избројали су 33 ударна кратера само у Неватиму. Реакције су биле различите. Нетанијаху је, видно потресен, обећао освету. Бајден је покушао да умањи штету, инсистирајући да су напади били „поразни и неефикасни“, док је амерички савјетник за националну безбједност, Џејк Саливан, обећао „озбиљне посљедице“. Бајден је касније наговијестио могућност амерички подржаног израелског удара на иранске рафинерије нафте.
У међувремену, бивши израелски премијер Нафтали Бенет покушао је да оживи назнаке „промјене режима“ и империјалистичког обликовања „Новог Блиског истока“, изјавама пуним хистерије инсистирајући да је сада вријеме „да се уништи ирански нуклеарни програм, његова централна енергетска постројења и да се фатално ослаби овај терористички режим“. Трамп је, говорећи на предизборном скупу у Сјеверној Каролини, са уобичајеном равнодушношћу прокоментарисао да би Израел требао „прво напасти нуклеарна постројења, а касније бринути о осталом“. Иако је Бајден јавно изашао против таквог удара, Трампови коментари могли би се тумачити као сигнал Нетанијахуу да наметне свршен чин слабом предсједнику који повремено поново потврђује своју непоколебљиву посвећеност ционизму. Отворен напад на иранска нуклеарна постројења, чак и ако би га САД водиле и у суштини извеле, у најбољем случају би уназадио програм за неколико година; такође би могао натјерати Иран да се коначно повуче из НПТ пакта у потпуности.
Прошлог петка, Хамнеи је одржао своју прву проповијед у џамији Гранд Мосала у Техерану од када је администрација Трампа извршила атентат на генерала-мајора Касема Сулејманија у јануару 2020. Пред огромном гомилом и широким спектром политичке елите земље, поновио је непоколебљиву посвећеност Ирана својим савезницима у „Осовини отпора“ и да је напад Ирана био директан одговор на убиства Ханије и Насрале. Његова одлука да пређе са персијског на арапски и директно се обрати арапској јавности широм региона свједочи о великом поштовању које је лично гајио према Насрали. То је био чин јавне дипломатије како би се увјерили савезници Техерана да нису напуштени и да Исламска Република остаје одлучна у свом противљењу Израелу и његовим моћним подржаваоцима. Мање је коментарисано Хамнеијево инсистирање да међународно право даје Ирану и његовим савезницима право на самоодбрану, и да Иран „неће одуговлачити, нити дјеловати исхитрено“. Као и обично, Ајатолах је покушао да пронађе равнотежу између пркоса и калкулације, инсистирајући да ће наредни кораци Исламске Републике бити пажљиво размотрени и одмјерени. С обзиром на значајне економске и политичке рањивости на домаћем плану, нема сумње да би иранско руководство и нова Пезешкијанова влада радије окончали овај најновији круг ескалације. Али знају да нови регионални рат можда већ почиње и да нема „партнера за мир“.
Ескандар Садеги-Боруджерди је ирански академик, писац и стручњак за Блиски исток, посебно за иранску политику и историју. Његово истраживање и публикације често се фокусирају на савремену историју Ирана, идеологије унутар иранске политике и ширу геополитику региона.
Извор: newleftreview.org
