Пише: Елис Бекташ
Ни најкретенастији међу навијачима Ливерпула вјероватно нису жељели да исход њиховог дивљања на Хејселу прије четрдесет година буде смјештен у четрдесетак мртвачких сандука, нити су ти хулигани били једини и искључиви виновници трагедије на бриселском стадиону. Агресивним идиотима посао је знатно олакшан дугогодишњим игнорисањем па чак и охрабривањем дивљаштва на стадионима те шлампавим полицијским радом.
Премда је кровна европска фудбалска институција промптно реаговала и драконски казнила енглеске клубове и њихове навијаче петогодишњом забраном учешћа у европским куповима, а Ливерпул чак и шестогодишњом забраном, то није било довољно да се хулиганизам у Енглеској сузбије, већ се морала чекати наредна трагедија, она на Хилсбороу, која је однијела два и по пута више људских живота од Хејселске.
Кретенизам као колективни и друштвени феномен углавном нема довољну разорну моћ тамо гдје се друштво као структура противи кретенизму и не доживљава га као прихватљиву појаву. Међутим, тамо гдје се кретенизам маргиналних социјалних група удружи са кретенизмом у управним тијелима и органима власти, посљедице су по правилу стравичне, чак и ако није постојала жеља за њима.
За разлику од разбора који преиспитује све, укључујући и самога себе, кретенизам чврсто вјерује у властиту оправданост и нужност а јер је кретенизам, дакле антипод разбору, неспособан је да антиципира па самим тим и да дјелује у разумном смјеру. Управо је кретенизам, као колективни и друштвени феномен који је у међувремену постао и политички и капиларно прожео структуре власти, темељни проблем постјугословенских посттранзицијских заједница.
Субјекти попут Раме Исака и Александра Вулина уџбенички су егземплари и парадигме политичког кретенизма интегрисаног у чиновничке структуре власти, али списак се с њима двојицом нипошто не исцрпљује. Штавише, одбљесци кретенизма све чешће се проналазе и код политичара који се иначе перципирају као интелигентни. Мала је и ништавна утјеха која се може пронаћи у чињеници да су феноменом политичког кретенизма обузета и знатно развијенија друштва, попут Сједињених Америчких Држава, у којима је власт прешла из руку једног кретена у руке другог.
Политички кретенизам препознаје се по одсуству одговорности према било чему изузев према властитим идеолошким конструктима који су по правилу уједно и идеолошко лудило, те по увјерењу да дјелује на начин који је једини могућ и исправан. Због тога он друштво нужно уводи у кризу, а почесто и у катастрофу, при чему такав исход уопште не мора нужно бити изравна посљедица дјеловања политичког кретенизма. Он, наиме, обезнађује друштво, обогаљује његове вриједносне системе и урушава му имунитет па до кризе или чак катастрофе може доћи изненада и неким случајним поводом.
Елис Бекташ: Демократија је на наше просторе стигла као административна процедура
Проблем је што је у таквом развоју догађаја често веома тешко или чак немогуће прецизно утврдити генезу кризе или катастрофе и одговорност за њихово избијање, па политички кретени остају заштићени и успијевају саучесништво за своје злочињење подијелити са читавим друштвом. Што, уосталом, и није неправично јер је предуслов за бујање политичког кретенизма претходно бујање колективног друштвеног а превасходно навијачког кретенизма, да би потом та два кретенизма ступила у складан и међусобно потхрањујући симбиотски однос.
Најодвратније у свему томе јесте то што љубавнички загрљај та два кретенизма на крају увијек сконча у кукњави и у оптуживању других или чак читавог свијета за нанијету неправду. А та је неправда читаво вријеме становала у – огледалу.
