Пише: Елис Бекташ
Идеолошка друштва прошлог и претпрошлог вијека била су немогућа без интелектуалаца са задаћом да идеологију артикулишу и учине разумљивом што ширем друштвеном оквиру. Но модерне идеологије, та чеда француског револуционарног заноса из ког посљедично извиру национализам, социјализам, комунизам, фашизам… не отјелотворују се као термопластичне структуре већ као ентропијски процеси па је са старењем идеологија и улога интелектуалаца постајала све нејаснија и све небитнија, а интелектуалци све неспособнији да ту улогу редефинишу и да том појму удахну нови садржај и нови смисао.
Агонални хропац идеологија, који нам још увијек одјекује у ушима, учинио је интелектуалце потпуно излишним, некаквим reliquiae reliquiarum прошлих времена и отужним спадалима која не схваћају ни епоху у којој живе нити њену динамику и њене унутрашње законитости. Ипак, постидеолошка друштва препуна су интелектуалаца који не одустају од дилетантнског играња улоге, вјерујући да су управо они позвани да је одиграју и да је та њихова водвиљска представа питање од немјерљивог јавног значаја. Но пошто данашњи интелектуалци не показују ни најмању амбицију да се служе интелектом и умјесто њега нуде демонстрацију сколастичке дресуре, то ни појам интелектуалца није подесан да се такви њиме означавају.
Па како их онда означити, упитаће неко. Одиста, захтијевало би приличан напор да се у овдашњим вернакуларима пронађе појам који би испунио захтјеве номинације, а прије свега прецизност и економичност. Но рјешење ипак постоји и не налази се сувише далеко, довољно је скокнути преко Јадрана и од Талијана узети на зајам једну симпатичну ријеч која гласи tarzanelli, односно тарзанчићи, а означава оне сићушне остатке измета који се приљепе за длачице око ректалног отвора па заиста наликују на некакве минијатурне Тарзане који се њишу на лијанама по тој мрачној џунгли.
Ако у овој епохи већ не могу постојати расни интелектуалци попут једног Милоша Ђурића, Исидоре Секулић или Умберта Ека, онда јој не требају ни умно кржљаве карикатуре Тарзана, комадићи измета који се очајнички држе за длачице којима су обрасли ректални отвори овдашњих власти, страних центара моћи и њихових служби. Свијет се драматично згуснуо а повијест драматично убрзала, епоха се приближава својој раздјелници или се чак већ на њој налази и посљедње што треба и свијету и епохи и људима који их настањују и живе у њима јесу вашарски пехливани и станични шибицари који се и даље издају за интелектуалце, болујући од незајажљиве амбиције да буду уважени као друштвена мјера и вриједност а притом друштву нуде прежвакане софизме, етичку и логичку инконзистенцију, те манипулацији подвргнуту интерпретацију повијести.
Умјесто тога, и епохи и свијету и људима потребно је чишћење језика као органона мишљења, што је посао налик чишћењу Аугејевих штала, потребни су им нови појмовни садржаји способни да дотакну и освијетле стварност, потребна су им нова питања. Уколико не постоји Херакле, односно више њих, који ће обавити тај задатак, па добро, шта да се ради, ваља онда сачекати да се такви хероји појаве и ослободе друштво кужних испарења из идеолошких штала прошлости. Али не очекујте да ће, поред балеге у краљевим шталама, Херакле чистити и комадиће интелектуалног измета са ректалних длачица. Тај посао може обавити само критична маса критичке свијести у друштву, односно спремност да се одбаце слуганско епигонство и вулгарно навијаштво као модели свјетоназора.
На крају ћу понудити још један појам који би згодно могао послужити да се њиме означе они који се називају интелектуалцима. Пошто, како је већ речено, нико од њих не показује амбицију да се служи интелектом, али ни амбицију да се одрекне синекура за свој пехливански и шибицарски посао, управо се из те латинске ријечи може извести сасвим прецизан и економичан појам – синекурци. А онда нек се ти бивши интелектуалци сами преброје да утврде који су међу њима синекурчићи а који синекурчине умјесто што досађују и Богу и народу свађајући се да ли су гаднији они који су се ставили у службу домаћих власти или страних центара моћи.
