Пише: Елис Бекташ
Протекло љето са својим екстремним врућинама у неуобичајено дугом трајању, релативно учестали земљотреси у динарском појасу те ћелијске олује широм Европе наговијестили су не само драматичне климатске већ и геолошке процесе и велико је питање да ли су државе и друштва у њима спремни да се суоче са силином којом ће се природа по свој прилици обраћати човјеку у наредним годинама.
Катастрофалне поплаве са трагичним посљедицама у сјеверној Херцеговини и средњој Босни, које су учврстиле те наговјештаје, природна су непогода што значи да нису узроковане људским дјеловањем. То, међутим, не аболира политичке и друштвене структуре и институције од одређеног степена одговорности која се простире у распону од небриге за животну средину и недомаћинског управљања природним ресурсима, преко занемаривања превентивних и митигацијских мјера, па до поражавајуће неспособности да се успостави ефикасан систем за одговор на кризе и катастрофе због чега тај систем, превасходно у Федерацији БиХ, почива на три принципа која се крију иза скраћенице СИС – стихија, имрповизација, садака.
Поплаве које су посљедњих пар дана девастирале Јабланицу и Фојницу, угрожавајући и многа друга насељена мјеста, те уништиле виталне саобраћајнице и тако изазвале саобраћајни колапс који се рефлектује на читаву државу, нису, како је већ речено, плод људског дјеловања али су њиме итекако поспјешене. Толерисање дивљих и илегалних каменолома и грађевинских захвата, непланско уништавање све оскуднијих шума и потпуна небрига за пошумљавање као и занемаривање геолошких и хидролошких заштитних мјера у и око насељених мјеста и саобраћајница, све је то значајно олакшало посао природи и њеној исконској снази.
У овом часу рано је говорити о удјелу пројекта Горњи хоризонти на дивље бујице које су разозиле Јабланицу и оближња мјеста, јер још увијек не постоје озбиљне студије које би то потврдиле, али чак и ако не постоји изравна спона између тог пројекта и ових поплава, оне су послале упозорење за убудуће. Наиме, преусмјеравање водених токова Неретве, Требишњице и Брегаве за посљедицу има трајне промјене у геолошкој структури земљишта и доводи, између осталог, до деградације крашког рељефа чиме се повећава могућност ерозије и клизишта у најскоријој будућности.
Поред такве небриге за домаћинско газдовање животном средином, тијела извршне власти на свим нивоима, нарочито у Федерацији БиХ, одговорна су и за непостојање функционалног и ефикасног система управљања кризама, односно одговора на кризе и катастрофе. Тај се посао обавља по инерцији, вођен чиновничким и бирократским духом којем је најбитније да задовољи административну форму иза које по правилу не стоји ништа осим малобројних ватрогасних, спасилачких и снага цивилне заштите на терену.
Такво је стање разумљиво јер је власт у рукама онтолошких дилетаната и игнорантских клепетала која једноставно немају довољно памети да схвате колико су припрема и превенција битне у погледу природних, али и људских и технолошких катастрофа и то не само у погледу спашавања живота већ и у економском аспекту. Најкраће речено – милион уложен у превенцију, припрему и обуку по правилу значи неколико милиона или чак десетина милиона мању штету у случају непогода и катастрофа.
Дивљачка, пљачкашка и бандитска свијест која је преплавила политичке структуре у посттранзицијским земљама користи суноврат тих земаља у трибализам па своју власт одржава једрењем на таласу угрожености и некаквог курчевог националног препорода, истовремено чинећи све да тим препорођеним курчевим нацијама оставе дистопијски опустошене животне просторе. А те курчеве нације у ишчекивању свог препорода наликују на сељане забачених села на обронцима вулкана и злурадо се веселе томе што ће вулкан већ ујтро спалити па затрпати комшијско село, не схватајући да њихово село ни подне неће дочекати већ ће и њега лава прогутати.
Треба, ипак, казати и да донекле охрабрује дух солидарности ког је исказала друштвена свијест не само у Босни и Херцеговини већ и у околним земљама. Но са тим охрабрењем ваља бити опрезан, јер та хуманистичка солидарност, колико год била хвалевриједна, сама по себи ништа не значи док се не удружи са развијеном политичком свијешћу. Оном која ће на локалним изборима за своје репрезенте у власти бирати оне који ће се држати закона као пијан плота и који ће штитити своје заједнице пред незајажљивом прождрљивошћу корпоративног капитала, али и оног ситнијег, домаћег који је у својој најдубљој природи криминалан.
А потом ће таквој политичкој свијести бити лакше и да на општим изборима започне процесе промјена, које ће бити споре и болне, јер се не може преко ноћи излијечити једна тако раширена и тако дубоко укоријењена болест, али које су давно престале бити само нужне, већ су питање самог опстанка живота. За оне читаоце којима све треба цртатит – кандидата који вам на локалним изборима говори о држави, нацији, историји, части, угрожености… пошаљите у пичку материну и свој глас дадните оном кандидату који говори о одвозу смећа и другим комуналним питањима или у кутију једноставно убаците неважећи листић. Даднете ли свој глас оном првом, знајте да сте тако својим потомцима одузели и државу и нацију и историју и част и оставили им само вјечиту угроженост и осуђеност на ропство и на садаку.
