Пише: Елис Бекташ
Нисам баш толико млад да се не бих сјећао чувене реорганизације школства по авангардним замислима Стипе Шувара, гиганта марксистичке али не и лењинистичке мисли. Сјећам се и да су на ту реформу са свих страна долијетале и падале критике међу којима тешко да се могла пронаћи барем нека са спремношћу на компромис у себи, али ја сам још и прије постајања средњошколцем дубоко у срцу вјеровао да је то визионарски подухват и да ће на крају морати да уроди плодом, ма шта говорили злобни и погрешно оријентисани унутрашњи непријатељи социјалистичке нам домовине. Уосталом, за то сам вјеровање још тада успио промаћи сасвим довољно аргумената код Хомера, Плутарха и још неких писаца који су у својим дјелима имали читаве свежњеве примјера да надахнуће и визија удружени са посвећеношћу на крају морају дати жељени резултат, а некад и више од њега.
Школа коју сам уписао некад се звала Гимназија а то смо име и ми задржали у употреби, тјешећи се и ласкајући себи да смо гимназијалци као они некадашњи што су до матуре стицали знања колико данас по три болоњез доктора наука не могу скупа сабрати, а да не говоримо о знању све бројнијих истакнутих јавних дјелатника који су до својих академских звања долазили путем једноставне и неопорезоване финансијске трансакције, дакле путем добре старе куповине диплома.
То што смо ми себе називали гимназијалцима, било је, међутим, узалудно, јер осим имена једна пристојна гимназија својим ђацима мора понудити и предвиђени асортиман тегоба и пиздарија од којих они очврсну и спремно дочекају разне животне недаће. Наши су школски проблеми, авај, били сувише банални да бисмо их могли назвати тегобама а камоли пиздаријама и зато смо из школе излазили мекани и преосјетљиви као ране љубичице, но пошто је то опште мјесто у смислу да су из свих тадашњих школа, укључујући ту и оне војне и милиционерске, ђаци излазили мекани и преосјетљиви, тај се моменат не може прогласити за спецификум па се тако на њему не могу градити ни закључци од посебног значаја за ову причу и зато ћемо га на овом мјесту одбацити као да га никад ни узели у разматрање нисмо.
Ту гимназију која баш и није била права правцата гимназија и у којој је било неколико одиста великих наставника те читава галерија чудноватих и необјашњивих спадала, завршио сам прије тридесетпет година и добио папир на ком је писало диплома а испод те ријечи писало је и звање за које сам оспособљен, а које је гласило – сарадник преводиоца. Све од тада сам, па ево све до данас, улагао надљудске напоре да пронађем посла у струци, али залуд. Наши су преводиоци по правилу били интровертни типови, неки међу њима и на граници аутистичности, а било је ту и једноставно асоцијалних типова што ће рећи намћора који из разлога властитог хрсузлука нису трпјели друштво а поготово не сараднике, што и није био лош приступ у земљи која је била пуна неких других сарадника, па човјек никад није са сигурношћу могао знати да његов сарадник преводиоца није уједно и сарадник мјесне испоставе СДБ-а.
У немогућности да пронађем посао у струци, морао сам радити неке послове у животу и премда сам у неким од тих послова сматран за успјешног, ја ипак никад нисам могао осјетити задовољство и срећу у раду, јер нисам радио посао за који сам се читаве четири године школовао. Али вјеру у реформу образовања под диригентском палицом Стипе Шувара никад нисам изгубио, већ сам њен пламичак љубоморно чувао пред свим па и најсиловитијим друштвеним и повијесним олујама. И ето, то моје вјеровање и та посвећеност на крају су обехарали и за награду ми понудили плод једног чуда – данас моја жена нешто преводи а ја јој направио кафу и још потражио двије скраћенице на Гуглу да јој олакшам рад.
И зато радостан дочекујем смирај овог дана ког ћу заувијек памтити јер сам у њему добио дуго жуђену и чекану потврду да се нисам залуд школовао четири године за сарадника преводиоца и још сам добио благородно подсјећање да та моја диплома, премда прилично скромно образовно постигнуће и премда прилично непотребна у данашњем свијету, барем нема застрашујућу и метастазирајућу снагу академских диплома стечених једноставним и неопорезованим финансијским трансакцијама умјесто знањем, које су све присутније у простору јавне управе и државних институција ових несрећних латифундија чији житељи их називају државама онако како смо и ми зеничку гимназију звали Гимназијом премда она то одавно није била.
