Пише: Филип Драговић
Написано је на овом порталу пар финих текстова о студентским блокадама у Србији и сличности тих догађаја са литијама у Црној Гори. И, као што каже Грубач, метафизика (суштина) литија наликује есенцији ових студентских активности у Београду, Н. Саду, Нишу и другим градовима. И, као што каже Дурутовић, литије јесу и по суштини и по форми (начину исказа) нешто сасвим постмодерно. Нешто универзално, нешто што изражава базични људски вапај. Нешто што не робује задатим политичким формама. И нешто што без оптерећења и било каквог анахронизма носи своју црквеност.
Овамо црквеност, тамо академска свијест, тек и једно и друго су били „појас за (политичко) спасавање“ друштва које је остало без озбиљне алтернативе диктатору. Сав труд, најискренији и најозбиљнији, званичне опозиције, није могао да пребаци „зачарани кавез“ унапријед обезбјеђене побједе на изборима оне власти која држи све медије и сав административни апарат. Силни изборни порази одузели су ауторитет и политички углед актерима политичког живота, а невоље су се гомилале и живот људи у окошталом систему постајао све неиздрживији.
У Црној Гори „окидач“ је био напад на Цркву. Али није тема „цркве“ била пуно важнија грађанству од рецимо Kосова или језика, него је Црква показала структуру, људство, које је отпорно на уцјене и манипулације, и које је остављало утисак да је спремно да иде до краја. Тај „утисак“ је био окидач, али и магнет који је стрпљиво окупљао људе.
У Србији одавно нема опозиције, а врх Цркве је дозволио себи да се до непрепознатљовости стопи са државном управом. Није први пут у историји, али јесте негативна друштвена појава. Негативна како по државу и друштво, тако и по саму Цркву. Зато када је „окидач“ у виду надстрешнице треснуо о под и побио недужне људе, и када је кренула хорска пјесма власти да „не осећају никакву одговорност“ и да „надстрешницу нико није реконструисао“ – била је потребна људска снага која ће показати протест. Протест коме нема мрље, ни дволичности.
Протест чијим се носиоцима може вјеровати, као што се у Црној Гори прије 5 година вјеровало свештеницима и вјерницима. И да, то су студенти. Наша дјеца, нешто најбоље што имамо, а уз то, паметна и жељна боље будућности. За њих је најтеже везати корупцију и „задње намјере“. А, поред њих, сви ми старији можемо само да аплаудирамо и да кажемо: „Изволте дјецо, само послије вас“.
Да, биће негативне медијске кампање и против студената. Kао што је било и против Цркве. Али она ће се отопити попут снијега, и неће моћи да покрије истину, како овај народ и без конвенционалних политичких форми (странака, лидера…) може да пронађе свој прави политички израз. Такав да му диктатор не може ништа.
