Пише: Елис Бекташ
Прије нешто више од осам година Босна и Херцеговина пролазила је кроз једну од својих већ редовних подјела. Политичко Сарајево здушно је подржавало Хилари Клинтон у утрци за улазак у Бијелу кућу, док је политичка Бањалука ту подршку неподијељено давала Доналду Трампу.
У Сарајеву је чак организован скуп подршке за Хилари и у том су перформансу били садржани сав јад и сва биједа политичке свијести тог града који већ дуго и предуго живи у стању духовне заточености и ропства, дакле у стању неспособном за самоартикулацију и стању које непрекидно очекује чудо као спас. Духовно ропство политичке Бањалуке почива на нешто другачијим темељима и другачијим је векторима обликовано, па је тамо подршка Трампу исказивана претежно кроз егзалтиране и оперетски патетичне иступе политичких званичника.
А онда се на маргини друштвене стварности одиграла једна епизода која је снагом рефлектора са Билиног поља освијетлила разгаћеност и карикатуралност овдашњих политичких, друштвених, повијесних и цивилизацијских свијести. Срђан Мршић, врстан пјесник из Источног Сарајева и мој присан пријатељ, поред личног профила на Фејсбуку имао је и неколико других који нису били оно што се назива лажним профилима, већ су то више били концептуални хетероними са функцијом преиспитивања умјетности, мишљења и увјерења.
Један од тих профила носио је име Нићифор Ћина Кељменди а биографија коју је Мршић створио за Нићифора свједочила је да повијесне датости па чак и повијесне нужности не исцрпљују свијет као простор потенције и бесконачног низа случаја. Нићифор је, у намјери да се безазлено наруга лудилу политичког Сарајева у ком се сазива активистички скуп подршке Клинтоновој, преко свог Фејсбук профила заказао скуп подршке Доналду Трампу у Принциповом парку у Источном Сарајеву.
Дан-два смо се, неколицина нас који смо Ћину имали међу својим виртуелним пријатељима, смијали том његовом безазленом безобразлуку и таман кад смо помислили да је набој те симпатичне провокације, иза које није стајала никаква озбиљна намјера да дође до реализације скупа, испражњен, догађаји су попримили драматичан заокрет.
На дан када је скуп подршке Трампу требао бити одржан Срђан и ја смо сједили и водили један од наших уобичајених разговора о поезији и језику. Онда је зазвонио телефон и другар ми је јавио да се испод његовог прозора у Принциповом парку окупила гомила новинара и репортера, те шачица слуђених пензионера који су дошли да пруже подршку Трампу, од којег су очекивали исто што су и сарајевски активисти очекивали од Хилари, дакле макар и најсићушнију потврду властитог значаја.
Срђан није био нарочито вољан да се непосредно освједочи у резултате своје духовите игрице у виртуелном простору али моја знатижеља је надвладала па смо се запутили ка Принциповом парку у ком су пензионери већ давали изјаве у микрофоне окупљених репортера. Схвативши да да ту нису присутни само локални журналисти, већ и водеће медијске куће у Босни и Херцеговини, па чак и стране агенције, пришао сам једном од познаника и укратко му објаснио да је ту и духовни отац Нићифора Ћине Кељмендија, након чега су се објективи камера и микрофони устремили на Срђана.
Запалио сам цигарету и са стране удивљен посматрао како мој драги пријатељ држи маестралну лекцију о друштвеној стварности, о цивилизацијској и политичкој свијести, о простору друштвене слободе, о медијима и њиховој улози, укључујући ту и улогу друштвених мрежа. Своју лекцију Срђан је закључио реченицом чија земљотресна снага у мени и дан-данас одзвања. У микрофоне и камере водећих медијских кућа рекао је, као поруку гледаоцима – не вјерујте медијима, лажу вас.
Наравно, медијима је било тешко да признају неугодан и срамотан пораз. У својој трци за сензацијом ниједном уреднику није пало на памет да се запита ко је, дођавола, Нићифор Ћина Кељменди и да га покуша контактирати, па макар и путем Фејсбука, већ су одмах потрчали као овце на солило.
Због тога су медијски чланци о том догађају, чак и они који су коректно пренијели Срђанову лекцију, наставили да инсистирају на потенцирању дебакла скупа подршке Трампу, поготово у односу на неупоредиво посјећенији скуп подршке Клинтоновој у срцу Сарајева. Посебно је било мучно гледати како медији користе слуђене пензионере и њихове изјаве да би оправдали чињеницу властитог доласка на једну Фејсбук зајебанцију намијењену забави уског круга пријатеља.
Када смо се вратили кући да наставимо започети разговор о поезији и језику, Срђана је дочекала порука тадашње уреднице информативног програма РТРС, у којој га она, веома оштрим тоном на граници хистерије, оптужује за безобразлук и за поигравање са пензионерима али и другим грађанима Републике Српске. Жао ми је што Срђанов одговор њој није сачуван услијед техничких проблема, јер је то била друга величанствена лекција коју је он одржао те вечери и у којој је увријеђеној уредници бираним ријечима објаснио да су се пензионерима наругали уредници који су послали репортерске екипе на скуп подршке кандидату за Бијелу кућу и то скуп који је најављен само као Фејсбук догађај на профилу под именом Нићифор Ћина Кељменди.
Године прије тог догађаја и године након њега нуде нам поразно сазнање да је друштвена свијест на овим просторима и даље у стању духовне заточености, да функционише на најпримитивнијим навијачким и тотемистичким алгоритмима, да од свијета очекује чудотворно спасење, без обзира долази ли оно у виду носороголике Хилари или органгутаноликог Трампа, јер они који би требали да охрабре ту свијест на еманципацију и самоартикулацију, дакле медији и политичке елите па и друштвени активисти, једноставно нису дорасли својој улози већ и сами уживају у духовном ропству и у свом страху од свијета као простора потенције.
Једино на шта се човјек, као мислеће и продуховљено биће, може ослонити у таквом свијету јесте нада да ће стећи разборитог и духовитог пријатеља, као што сам ја имао срећу да га стекнем, и то не само једног. А ти се читаоче запитај, гдје су твоји Срђан Мршић и Нићифор Ћина Кељменди или ћеш довијека свједочити властито ропство навијачки се сврставајући на једну или другу страну у политичким борбама страних сила вјерујући да је то једини начин да се и сам осјетиш битним у стварности.
