Пише: Елис Бекташ
Повијест људских сукоба испуњена је таквим грозама и ужасима да их племенито и умно биће углавном не може мишљу обухватит, а ако неком и успје разголитити и разумјети те страхоте, он их неће прихватити као нормалне и као нешто с чијим се постојањем ваља помирити. Нажалост, није повијест ратова сачињена само од злих и злочестих згода и чинова, јер да је то тако досад би ратови дотужили чељадима или би чељад била истријебљена са дуњалучкога шара, уступајући своје мјесто мудријим и сталоженијим бићима као што су, рецимо, козе или мачке, а ја ево велим да ни против патака као наших насљедница не бих имао ништа против.
Има у тој повијести и величанствених тренутака који нас својом снагом и неким дубљим, првом погледу недокучивим смислом надахњују и подучавају, а међу њима су одбрана Мамајевог кургана и Павловљеве куће на Стаљинграду, па одбрана Британије пред несмиљеним блицом Луфтвафе, а као двоструко величанствен тренутак ваља поменути и замало успјешну француску одбрану Дијен Бијен Фуа и вијет-минско заузимање тог истог упоришта. Ја иначе волим напрђиват о тим свијетлим часовима који су разгонили таму онда кад се чинило да ће она занавијек прекрити и земљу и све што на њој лети, гмиже, хода, и плива, али вечерас нећу причати о догађајима у којима нисам лично учествовао или им барем изблиза нисам свједочио.
Није ни овај наш задњи рат био лишен тих узвишених тренутака што их вриједи забиљежити да остану упамћени као завјет и као поука за будуће генерације, а један такав тренутак управо ће сада и овдје оживјети пред вама.
Елис Бекташ: Црногорска резолуција – глас људскости између навијачког арлаукања
Рат је деведесеттреће још био јуне, што ће рећи да је био разигранији и живахнији него касније, кад је израстао у говедо. Те је године ратовао свак са сваким, а они који су те године пропустили ратовати, данас углавном ратују сами са собом. Те сезоне најопаснији и најизгледнији претендент на титулу најзајебанијег душманина ипак нисмо били једни другима, већ је то била глад.
Ми смо у једном периоду имали два оброчића дневно који су се састојали од здјелице риже или леће на води и без масноће, а у њима је плутао садржај утробе оних Икар конзерви, колико за једну кашику дотекне. Ако је и било хљеба, то је био онај од мекиња који не може послужити да се њиме зачепи прострелна рана на плућима али њиме зато можете ошмирглат фарбу са радијатора ако случајно имате радијатор у бункеру.
Кухари су припремали те оброке, али некако безвољно или што би конструктивнији и стварном животу оданији писци рекли, преко курца. Па кад војник дође да руча, трехну му у тањир једну кутлачу тог јестива које није било само неукусно, већ је и изгледало као да је неко изасрао прољев у тањир.
Једном је мој командант ушао у кухињу и погледао у казан с гађењем, а у тањире пред војском са сажаљењем. Онда је позвао главног кухара пред себе и упитао га
– Какву ово гадост служиш војсци?
– Служим оно шта имамо у магацину, госн команданте, одговори кухар стојећи мирно на кухарски начин, што ће рећи као мајмун. Празан магацин, једва нам и риже дотекне.
– Знадем ја шта има у магацину, објасни му командант, а исто тако знадем да се не може направити нешто од ничега. Али можеш се мало потрудит да ово мело изгледа као храна и сервират га као људску а не сточну прехрану. Ако нема уља да помастиш рижу, можеш је барем оциједит и посут мајдонозом, ено га колико хоћеш у магази. Ако се морамо хранит ко сиротиња не морамо се вала хранит ко фукара.
Ето, драга дјецо, ја сам вам вјерно пренио тај величанствени тренутак нашег рата а ви сад из њега можете извући ону међу његовим бројним поукама која вам се највише свиди. Ону праву свакако нећете наћи, ако вас икад западне да одете у рат, она ће се сама извући из ове приче и улити у тањир пред вама.
