Пише: Милорад Дурутовић
Одсуство социјалне адаптибилности сасвим лако може одвести Сирото Чељаде у девети круг паклене патологије. Немајући стрпљења, прескочио бих првих осам кругова, како бих предочио најбитније.
Суштина социјалног конфликата готово никада не лежи у оквиру неке социјалне заједнице, породице или радног колектива. Људи су кудикамо социјално функционална бића. Но, чељаде које не успијева да разријеши социјални конфликт у сопственој глави (јер ту је коријен проблема), постаје велики мученик, али без права да своје мучеништво онтологизије, или да му прописује некаква виша, сакраментална својства. Ту, наиме, ничег узвишеног нема, осим узвишене маштарије, која може бити релевантна једино у литератури, али не и у животу.
Суштина унутарњег конфликта Сиротог Чељадета састоји се у несразмјери између сопственог очекивања (најчешће неке романтизоване/идеализоване представе о човјеку) и онога што се у реалном социјалном амбијенту стварно одиграва.
Примјера ради, имати здраву представу о понашању шефа, супружника, партнера, пријатеља и сл., не значи да ће се то „здравље“ отјелотворити у унутар социјалне корелације. Управо, када изостаје реализација пројектованог очекувања, онда слиједи слом имагинације Сиротог Ч. Тада сљедује чувена фаза „повлачења у себе“; фаза „дереализације“ – прекид комуникације „Ја“ и свијета изван „Ја“. То и буквално може да производи главобоље и друге психосоматске болештине.
Да ствари буду још луђе, С. Ч. се радије саживљава са својим боловима, него што је кадро да се адаптира, да прихвати да овај свијет није баш у складу са диктатом наших снова. Но, прихватање тужног поретка ствари јесте једини начин изласка из кошмарног свијета у неко питомије окружење, у Чистилиште, на примјер.
