Пише: Елис Бекташ
Искрено признајем да ме одлука суткиње Сене Узуновић у поступку против Милорада Додика и Милоша Лукића изненадила. Ослобађање Лукића од одговорности по свим тачкама оптужнице и пресуда Додику којом се кажњава на годину дана затвора и мјером забране обављања функције предсједника Српске у трајању од шест година представља веома лукав и прагматичан компромис у процесу који је од почетка имао све одлике водвиља и оперете.
Лично сам очекивао да пресуда буде или ослобађајућа, али суд очито није имао храбрости да постави питање легитимитета високог представника који је постављен мимо утврђене процедуре, или да буде знатно оштрија, чиме би јавности био пружен коначни доказ да је Босна и Херцеговина на само корак од формалног статуса протектората и бриселско-берлинске губерније.
Оваква пресуда, као што је већ речено, представља лукав компромис јер висина изречене казне не повлачи за собом тренутну правоснажност и извршност по аутоматизму, већ се коначна одлука очекује на другостепеном поступку, до чијег ће се окончања чекати можда и двије године. Такво рјешење Милораду Додику оставља маневарски простор да испуни закулисне договорене обавезе, након чега ће првостепена пресуда по свој прилици бити укинута.
Изречена пресуда највише одговара и самом Додику, јер би виша казна значила његову тренутну суспензију са позиције предсједника Српске и упућивање у институцију за издржавање затворских санкција, што би несумњиво довело до драматичних тектонских поремећаја у босанскохерцеговачком политичком простору, док би ослобађајућа пресуда за њега дугорочно представљала губитак, а можда чак и политичку смрт или барем пензију, јер би на тај начин изгубио статус Сандокана у наводној борби против корпоратократије у чијем је инсталирању здушно учествовао, као један од водећих актера.
Елис Бекташ: Предсједниче Милатовићу, не узнемиравајте грађане Црне Горе и не рушите њен суверенитет
На задовољство политичког Сарајева изреченом пресудом не треба се посебно освртати, јер ту није ријеч о задовољству пред чињеницом постизања правде већ о малтене психолошком механизму компензације – то је Сарајево толико опсједнуто Милорадом Додиком да је неспособно уочити и изравне и посредне посљедице овог судског процеса који, с аспекта интереса државе и њених становника, није уопште смио бити вођен.
Ако је оваква пресуда у корист и високог представника, и Милорада Додика и политичког Сарајева, на чију је онда, дођавола, штету? Па на штету већ споменутог интереса државе и њених становника, јер је овај процес увео веома опасан преседан злоупотребе правосудног система по арбитрарним и волунтаристичким одлукама политичких чиновника без јасно утврђеног легитимитета.
Као што сам рекао у једном од ранијих текстова на ову тему, оваквим је исходом Босна и Херцеговина начинила корак од седам миља ка 1878. години, дакле ка времену у ком су суверенитет и субјективитет домицилног становништва постојали искључиво у мјери у којој су му окупационе власти биле спремне признати право на њих, а те су мјере по правилу биле – мрвичасте.
Но оно што је најважније од свега јесте чињеница да ток и оперетско озрачје читавог овог судског процеса остављају довољно простора за основану сумњу да је ту ријеч тек о димној завјеси за неке закулисне процесе које још увијек треба скривати од очију јавности. И мора се признати да је та димна завјеса била довољно густа да испуни своју сврху, а јавност да препусти нагађањима. Која су сувишна. Шта је то заклоњено димом, сазнаћете кад вам спадну гаће и кад вас дупе заболи.
