Пише: Елис Бекташ
Темељна улога и разлог постојања државног обавјештајног и безбједносног апарата има двојну природу. Тај апарат снабдијева највише нивое извршне власти виталним и сензитивним информацијама како би процес одлучивања што је мање могуће почивао на претпоставкама и нагађањима, а уједно штити ту власт и њена тијела од широког спектра пријетњи, превасходно од страних обавјештајних продора. Поред тога, тај апарат би требао да тијесно сарађује са полицијским и правосудним тијелима, у капацитету који не угрожава његове приоритетне задатке.
Пошто тај апарат, дакле, сервисира извршну власт, боља демократска пракса налаже да он буде подложан надзору и контроли законодавне власти, односно парламента и његових специјализованих комисија, како се не би десило да дође до губљења контроле над њим и до његове аутономије у раду, те како би се спријечило да врховна извршна власт користи тај апарат изван његове законом утврђене и прописане улоге.
Имајући то у виду, у најмању руку веома чудно звучи недавни позив црногорског предсједника Јакова Милатовића да некакве комисије НАТО-а обаве контролу у црногорској АНБ, како би се утврдило да ли је челни човјек те агенције имао увид у безбједносно осјетљиве податке и да ли је у контакту са безбједносно интересантним лицима. Без обзира на чињеницу чланства Црне Горе у тој алијанси, тај захтјев изравно задире у саму срж њеног суверенитета, а уједно показује да предсједник Милатовић баш и не разумијева најбоље функционисање сјеверноатлантског савеза и његове ингеренције, већ га очито посматра као некакву чврсту федерацију чија врховна власт ужива надсуверенитет и овлаштена је да непосредно интервенише у функционисање федералних јединица.
Тачно је да НАТО посједује своју обавјештајну и безбједносну доктрину, стратегију и политику али њихово постојање не дерогира суверено право сваке чланице тог савеза да задржи пуну контролу над својим обавјештајним и безбједносним апаратом и да самостално утврђује државну доктрину, стратегију и политику у тој области. То у пракси значи да надлежна тијела алијансе могу интервенисати искључиво уколико дође до ситуације у којој нека од држава чланица наруши и компромитује консензусно преузете обавезе према обавјештајној и безбједносној политици савеза, али не постоји никакав основ нити оправдање да се петљају у унутрашња државна питања, чак ни у погледу обавјештајног и безбједносног дјеловања.
Уколико постоје неке аномалије, грешке и пропусти у раду обавјештајних и безбједносних агенција, утврђивање чињеница и околности морају обавити надлежна парламентарна тијела и о томе у потребној мјери обавијестити јавност, упоредо са предузимањем мјера да се неправилности отклоне. Бомбастично и сензационалистичко медијско спиновање засновано на полуинформацијама и непровјереним информацијама не представља обавјештавање јавности нити доприноси рјешавању евентуалног проблема, већ је то чин неодговорног узнемиравања јавности и подривања дигнитета и ауторитета читавог државног апарата. Као да то није довољно, предсједник Милатовић позива НАТО да упути своју комисију која би се бавила утврђивањем чињеница, чиме показује властиту спремност на поништавање суверенитета државе на чијем челу сједи.
А одговор на питање шта се заиста збива у АНБ и да ли постоје неправилности које оправдавају оперетску театралност предсједника Милатовића, засад припада магловитом простору претпоставки, нагађања и трачева, који неће постати чињенице упркос бомбастичним насловима и чланцима у медијима чију наклоност Милатовић ужива. Па чак и да постоје индиције о неправилностима о којима говори предсједник Милатовић, пут који је он одабрао да се с њима суочава најпогрешнији је од свих могућих путева који су стајали пред њим. Бирајући баш тај пут, он је успио истовремено узнемирити јавност, компромитовати осјетљива и неуралгична тијела у државном апарату, понизити парламент и ништавним прогласити суверенитет државе коју води.
Зато предсједника Милатовића треба очински благо подсјетити да он није господар Црне Горе који одлучује о њеној судбини, већ је слуга свих њених грађана, а потом се треба надати да ће он разумјети то подсјећање и да ће у себи пронаћи заборављену одговорност за посао који обавља и за који је плаћен новцем грађана Црне Горе.