Пише: Елис Бекташ
Млађи читаоци то не памте, али они старији итекако ће се сјетити дуготрајне југословенске агоније и њеног умирања у конвулзијама њених партикуларизама, које су често знале бити пропраћене и бијелом пјеном на устима те шестоглаве хидре. Сада су се, захваљујући складно изведеној заједничкој циркуској тачки политичких врхова Србије и Босне и Херцеговине, односно Српске и Федерације БиХ, и млађи читаоци могли непосредно освједочити како је и зашто пропадала, и на крају пропала, Југославија. А пропала је прије свега зато што су у тој творевини идеолошки императиви, најчешће бурлескни и суманути, по свом значају надрастали императиве јавног добра и живота сама.
Метеоролози и климатолози упозоравају да свијет улази у врело љето какво није забиљежено већ двије хиљаде година, а те ће врелине имати итекакав утицај на живот људи, као и на технолошки и инфраструктурни аспект људских заједница, као што се бјелодано могло видјети у случају енергетског колапса који је у петак погодио половину Југославије. У суочавању са таквим искушењем чак и развијена друштва ће имати многе проблеме, а камоли остаци друштава који постоје искључиво захваљујући инерцији и стога што нико нема појма чиме да их замијени. Босна и Херцеговина, као болно нефункционална друштвена и политичка структура, примјер је једног од таквих остатака.
Поред бујајуће инкомпетентности, експоненцијално оснажене императивом партијске лојалности, посрћу све друштвене функције, у распону од школства и здравства, преко саобраћаја и комуникација, па до судства и безбједности. Стање је можда и најкритичније у области кризног менаџмента и реаговања на кризе и катастрофе, свеједно да ли природне, друштвене или технолошке, јер овдје не постоји свијест о значају те области која се досљедно занемарује зато што није профитабилна. А ако нешто није профитабилно, то с аспекта данашњих владајућих елита и олигархија једноставно не може и не смије бити јавно добро и јавни интерес.
Ипак, те друштвене елите и олигархије не презају од циркуског жонглирања флоскулама о јавном добру. На недавно одржаном састанку министара унутрашњих послова Србије и Српске, за који ће се испоставити да је био само покриће за бесплатан ручак у Требињу о трошку пореских обвезника, први човјек србијанских унутрашњих дјела Ивица Дачић најавио је да ће Србија стационирати један хеликоптер у Требињу, с циљем подршке противпожарним операцијама у Српској, али и у читавој БиХ, којих ће ово љето вјероватно бити напретек. То је хвалевриједна иницијатива и итекако би је ваљало поздравити, само када би политичке елите биле способне да је спроведу у дјело као чин од јавног добра а не као циркуску тачку.
И заиста, осим саме идеје о регионалној сарадњи и подршци, којој се у начелу нема шта приговорити, све остало у представи са противпожарним хеликоптером погрешно је и карикатурално. Прво, умјесто озбиљног апарата са високим капацитетима за противпожарну борбу, послат је хеликоптер Бел 212 који, истина, може носити крушку са 1.200 литара воде, али се нипошто не може сматрати за основно средство у борби са ватреним стихијама, већ је његова улога више помоћна и допунска. Наравно, и таква би летјелица била итекако од користи уз услов да постоји развијен и ефикасан систем борбе против катастрофа у који би се такво средство уклопило. Нажалост, тај услов није испуњен.
Елис Бекташ: Заставе ваших очева
Званичници из Србије и Српске трошили су се у егзалтираним саопштењима за јавност, притом остављајући најважнија питања без одговора, а једно од таквих питања је и оно о командним надлежностима за употребу хеликоптера. Ствар је додатно зачинио први човјек Хеликоптерског сервиса Републике Српске, изјавивши да ће хеликоптер на смјену опслуживати летачко особље из Србије и оно из његовог сервиса. То је у најмању руку неозбиљна изјава – први човјек Хеликоптерског сервиса морао би знати да хеликоптер није скутер и да се за његове команде не могу стављати летачи који нису обучени за одређени модел нити су прошли обуку за специјалне операције попут гашења пожара, при којима је управљање летјелицом, због драматично измијењене конфигурације и распореда тежине, знатно сложеније него при стандардном режиму употребе.
Онда се испоставило да су министри обузети егзалтацијом и популистичким заносом заборавили да обезбиједе нужну документацију за прекогранични трансфер хеликоптера. Тај наизглед ситан детаљ уствари говори све о природи власти у постјугословенским торинама у којима власт има двојаку функцију – да испуњава жеље својих корпоративних господара и да се понаша као квислиншка структура без окупатора, те да испразним популизмом хипнотише и омађијава друштво како би га спријечило да сагледа стварне и животне проблеме. Функција власти као структуре која чува и спроводи легализам и која се стара о јавном добру с презиром је одбачена. Или можда и није, можда је то одбацивање једноставно нужан резултат једног ентропијског процеса попуњавања политичких структура и јавне управе подобним кадровима сумњивог образовања и стручне компетентности.
Након што су кловнови из Србије и Српске одиграли свој дио циркуске тачке, на подијум су ступили кловнови из политичког Сарајева који су у одсуству прописне документације за прелет и базирање хеликоптера у Требињу видјели ни мање ни више него – наставак агресије другим средствима. Здружена офанзива перјаница бошњачке политике, којима није пало на памет да кажу – добро, начињен је процедурални пропуст, хајде да то ријешимо јер је свака помоћ у борби против катастрофа добродошла, за резултат је имала враћање хеликоптера у Србију.
Тако су, ето, Вучић, Додик и Конаковић, скупа са својим чаушима и скутоношама, помогли једни другима у изборној години, успјевши по ко зна који пут пажњу јавности скрајнути са битних питања и усмјерити је у прошлост у којој су овдашње заједнице у стању нужног и перманентног непријатељства. А житељи Требиња и Источне Херцеговине остали су без противпожарног хеликоптера који би чак и са својим скоро симболичним капацитетима опет био драгоцјена испомоћ у врелом љету које долази. Из свега тога просто се намеће закључак да политички Београд, политичка Бањалука и политичко Сарајево имају веома компатибилне интересе који се само на површини сукобљавају, али да ти интереси не укључују јавно добро односно добробит људи од којих је добар дио, и баш је то оно што је најтужније у свему, заведен у бирачке спискове.
Читава та циркуска представа са хеликоптером била је потребна да би се скренула пажња јавности са чињенице да је у Босни и Херцеговини систем за борбу против катастрофа у очајном стању, да је опремљен трећеразредним средствима из донација а обука да се спроводи искључиво оказионо и по веома застарјелој и неефикасној методологији. Не треба заборавити да је Вијеће министара прије неколико година донијело одлуку о расформирању хеликоптерске ескадриле Оружаних снага која је била опремљена апаратима Ми-8/В-17, дакле средствима која су неупоредиво подеснија и капацитетнија за противпожарну борбу од вишенамјенске осице Бел 212. Уз одређена улагања, тој се ескадрили могао продужити животни вијек и од ње су се могле формирати барем три противпожарне базе у јужном дијелу земље. Истовремено, Додик је у посљедњих десетак година барем четири пута обећавао куповину Канадер противпожарних авиона, а ја заиста немам ни воље ни снаге опет објашњавати колико је и зашто је то идиотска идеја.
Све у свему, стигло је љето у хаљини јарких боја и прекривеној пламтећим искрицама које ће вјероватно ту и тамо поскочити са хаљине и распламсати се у ватрену стихију. Терет борбе против тих стихија опет ће пасти на плећа локалних ватрогасних јединица које, с обзиром на маћехински третман, већ годинама обављају херкуловски посао. А виши нивои власти ће ту и тамо послати неку зујећу осицу са чашицом воде да је истресе на пожар, како би се послије тога озарени министри могли фотографисати за медије. Једини основ за друштвено надање да ће ствари једном ипак бити боље лежи у научним дјелима Милутина Миланковића који је доказао да планета циклично улази у ледена доба и да сваком леденом добу претходи раздобље прегријавања. Остаје, дакле, само да се стрпимо до новог леденог доба у ком неће бити потребе за противпожарним хеликоптерима па чак ни за Додиковим Канадерима. Надајмо се, ни за Вучићима, Додицима, Конаковићима…
