Пише: Елис Бекташ
Хтједох да напишем озбиљан осврт на изјаву министра одбране Босне и Херцеговине Зукана Хелеза у којој он мртав-хладан тврди да је био спреман употријебити батаљон војне полиције за спречавање Милорада Додика и Радована Вишковића да уђу у бањалучку касарну Козара како би присуствовали обиљежавању Дана ВРС и 3. пјешадијског пука ОС БиХ који наставља традицију ВРС. Хтједох, дакле, али не знадох одакле започети.
Да ли потражити правила и уредбе ОС БиХ којима се прописују и регулишу надлежности јединица војне полиције, да ли отворити закон о одбрани који дефинише командне надлежности у и над Оружаним снагама и из њих искључује министра одбране, да ли анализирати мисију, организационо-формацијску структуру и капацитете Оружаних снага или консултовати стручну психијатријску, али и политолошку литературу која освјетљава простор између политичке инфантилности и латентне аутократије?
Ниједан од тих приступа не чини се ваљан, превасходно стога што ништа не гарантује. Министар Хелез, као парадигматични представник политичке ергеле у БиХ и околним земљама, несувислим изјавама обесмишљава сваки труд разбора, а да ствар буде још гора, не постоји никаква гаранција да већ наредном изјавом неће помјерити границе несувислости.
С друге стране, приступати лежерно таквом проблему, унутар ког министар војни лупета будалаштине а јавност на то одговара мимовима и доскочицама, значи пристајати на ситуацију у којој се више не зна ко кога ту исмијава и подјебава – јер заиста није искључено да Хелез свјесно подјебава јавност која га плаћа – и у којој министар институцију претвара у позорницу за вулгарни скеч, а вулгарни скеч у политичку праксу и политички принцип, није пут којим треба ићи мислеће људско биће обдарено способношћу антиципације и сагледавања нужне пропасти и расапа унапријед.
Кључна питања овдашњих друштава давно су престала бити политичка и национална. Она су данас антрополошка, етичка и егзистенцијална. Једно од таквих кључних питања гласи – у сусрету са политичким водвиљем, да ли реаговати као мислећи припадник друштва, дакле као одговоран грађанин или као виспрен сатиричар. Нажалост, стварност је доведена до тачке у којој понуђени одговори нису рјешење. Дубоко обољело друштво или, да будем прецизнији, друштво чија је политичка анатомија захваћена метастазом лудила, не потребује ни разум ни хумор да га преиспитују. То друштво треба терапеута.
А ја терапеут нисам нити постоји иједан појединац који би на својим плећима могао понијети терет такве одговорности. Болест је узела маха па је и терапеута потребно много. Они се крију у утроби шутљивих, уплашених и уцијењених житеља једне нефункционалне административне творевине. Када довољан број људи у друштву допусти људскости запретеној у властитим утробама да дигне глас, одбаци страх и презре уцјењиваче, тада ће бити могуће успоставити прецизну дијагнозу а потом и кренути са терапијом. До тада ће то друштво таворити у ишчекивању нове несувислости министра Хелеза или неког његовог побратима, рецимо министра културе који декламује пјесмице из деведесетих година прошлог вијека, или неке њихове посестриме на заједничком послу претварања политике у силовање разума и у магијски ритуал тјерања будућности.
