Пише: Милош М. Милојевић
Министарска се, насупрот широко распрострањеним уверењима, ипак, пориче. Уреднички колегијум недељника Време изабрао је за личност године Ненада Лајбеншпергера, историчара и конзерватора Републичког завода за заштиту споменика, стараоца о Регистру непокретних културних добара.
Лајбеншпергер је одбио да се повинује режимским налозима и уклони комплекс београдских зграда који се пружа дуж Немањине улице и Улице кнеза Милоша из регистра заштићених културних добара. Његов и потез његових колега један је од средишњих међаша случаја Генералштаб, афере због које је председник Србије Александар Вучић, традиционално искачући из ускозадатих уставних овлашћења, претио да би он то све по кратком поступку у по бела дана и све у том смислу и по том реду.
Случај Генералштаб је истовремено и узнемирујућ и гротескан у огољеном безакоњу. Зграде и припадајуће земљиште испод зграда српска власт је наумила да преда грађевинском тајкуну на привременом раду у Белој кући, речју, Доналду Трампу. Компанија његовог зета Џереда Кушнера, изданка старе породице њујоршких градитеља, требало је да на овом месту сагради Трампове куле, луксузан стамбено-пословни комплекс уз садржаје за опуштање и разоноду. Но, истог дана када је Тужилаштво за организовани криминал поднело оптужни предлог против министра Николе Селаковића, амерички медији објавили су да је Кушнер одустао од зидања у Београду, пошто његова компанија не жели да учествује у пројектима које деле друштво, а не уједињују га.
Оно што је претходило оптужном предлогу, несувислим изјавама челника београдског режима и перформансима које је министар Селаковић изводио пред здањима правосудних установа могло би да послужи као предложак за политичко-канцеларијски трилер.
Било је ту, судећи по бројним медијским наводима и доступним подацима из истраге, притисака врха извршне власти, оверавања белог листа хартије и бележења у деловодни протокол да би се гореспоменути бели лист хартије искористио за брзопотезну израду елабората на основу којег је требало донети одлуку да се зграде лише статуса заштићеног добра. Затим и фалсификовања и злоупотребе тајне полиције која је ишла наоколо по ходницима и канцеларијама Завода за заштиту споменика да поучава службенике како би требало радити у државном интересу. (0 детаљима случаја можете прочитати извештај Радмила Марковића у недељнику Време, или више чланака објављених на порталу Бирн, овде, овде и овде, и многобројне чланке објављене на порталу недељника Радар да се не упуштамо у непотребно сажимање, пошто је ствар, сама по себи, вредна пажње).
Важно је напоменути да се оптужни предлог против министра Селаковића и осталих односи на два наводно почињена кривична дела (злоупотреба службеног положаја и фалсификовање службене исправе) док многи други наводи о целом случају нису послужили као основа за покретање сличних поступака. Још увек.
Старање о наслеђу подразумева не само баратање законским процедурама него и повишену свест, морални осећај, о важности онога што је било и о онима што су били. Одбрана дела оних из минулих деценија или векова који се сами више не могу одбранити, ни од корумпиране политике ни од грабежљивих инвеститора.
Деловање Ненада Лајбеншпергера и његових колега је тако чин стручног интегритета али пре свега морални чин грађанског поштења и патриотизма, и то у години када је српски режим показао да не преза од разних злоупотреба како би потиснуо политичко неслагање – отказима, притварањем и хапшењем, уличним полицијским, параполицијским и хулиганским насиљем.
Ненад Лајбеншпергер је показао да је у таквим условима, у условима медијске хајке у којима се пљачка јавног добра проглашава за највиши патриотски акт, могуће рећи нећу. И то је оно чега би режим требало да се прибојава: људи чије је име познато из фуснота малобројним читаоцима историографских радова могу и хоће да се супротставе штитећи законитост пред безакоњем.
Судећи по сведочењима о ономе што су чинили – имају се рашта и плашити.
