Пише: Елис Бекташ
Многе, а превасходно оне који се сматрају интелектуалцима, збуњује то што студенти у Србији никако да изађу са конкретним политичким идејама па се те интелектуалне главице налазе позваним да износе своје оцјене протеста, чак и да дају некакве савјете студентима. Да би се разумио тај доказ посуновраћености овдашњег интелектуализма, потребно је претходно разумјети да југословенски политички простор у прошлом, али и овом вијеку, није био у стању створити ништа паметније од концепта партијске државе која по законитостима дијалектичке нужности доживљава метаморфозу у мафијашку, удбашку и приватну државу.
Таква држава уобличавала је и интелектуални миље по мјери властитих потреба, методично га онеспособљавајући за неусловљено критичко мишљење и остављајући му само три способности – епигонство, навијаштво и послушништво. Чак и када су непослушни режиму, овдашњи интелектуалци по правилу су и даље нечији послушници.
Тај обогаљени и шићарџијски утилитаран интелектуализам, неспособан да државу и њен политички метаболизам доживи изван оквира дресуре којој је подвргаван, није кадар ни да разумије природу студентских протеста. Он у њима тражи обрисе себи разумљивог светог тројства – идеологије, партије и вође, који ће се козметички, али не и структурално разликовати од постојећих.
Оставши ускраћен за испуњење својих очекивања, интелектуализам студентске протесте, без обзира да ли им је наклоњен или им се противи, проглашава јаловим и безидејним и нуди им властита рјешења и савјете. Тиме интелектуализам потврђује да са интелектом дијели само етимологију и ништа више, јер је интелект способан схватити да студенти, када се од те масе одузму маргиналне скупине обузете идеолошким и пропагандним конструктима, веома јасно поручују шта желе.
Желе нову парадигму државе, која ће се приближити идеалу res publicae, дакле желе државу која ће бити у власти своје јавности а не у власти партијских структура, укључујући ту и оне удбашке и криминогене као њихову екстензију. Желе државу у којој ће партијски интерес бити немоћан пред законом као чуваром интереса јавности.
Да би у тој борби за државу, а сљедствено томе и за нацију као модерну и еманциповану структуру прожету свијешћу о идеји јавног добра, могли рачунати на изгледе за успјех, студенти не смију прихватити постојећа правила игре, која су уобличена тако да погодују партијској, дакле удбашкој, мафијашкој и приватној држави. Интелектуализам то није способан разумјети и зато упорно студентима испоручује своје савјете и упућује им позиве да своје дјеловање преобликују на начин који би погодовао таквој, не-јавној држави.
Та борба јесте идеалистичка, па чак и утопијска, али каква друго би могла бити након скоро стољетног таворења друштва у грабежљивим партијским канџама, потпомогнутим удбашким којима су се потом придружиле и криминогене канџе. То што је идеалистичка и утопијска, или барем тако изгледа на површини, не умањује значај те борбе нити јој умањује изгледе на успјех, тим више што је енергија студентских протеста пренула добар дио друштва у Србији из летаргије, а искрице те енергије обасјавају и околна друштва.
Студенти у Србији нису покупили сву памет свијета и савјети су им засигурно добродошли. Али нипошто савјети оних који студенте нису способни разумјети. Етаблирани интелектуалци, академици, културњаци… морају коначно схватити да им је рок трајања истекао и да накарадни алгоритам по ком промишљају стварност није потребан ни друштву ни животу самоме. Штавише, није потребан ником осим молоху партијске државе коју такав интелектуализам, чак и када је критикује, уствари само легитимише и оправдава. А што се тиче савјета, увјерен сам да ће студенти препознати оне који су им од користи, када их добију од оних који им их могу дати.
Зато, кад год неки интелектуалац, академик, културњак… пожели да студентима, поред подршке која је добродошла, упути и неки савјет, он потхитно треба да отрчи до најближег огледала, стане пред њега и самоме себи узвикне – ниси надлежан!
