Пише: Елис Бекташ
Пита ме познаник, не кријући пријекор па и љутњу у гласу, зашто нисам искористио своју улогу гласа у јавном простору и наружио Милорада Додика због позива босанскохерцеговачким муслиманима да одбаце своју вјеру и пригле хришћанство.
А чуј, одвратих том познанику, Додикова изјава јесте будаласта, па чак и скаредна, али не бих јој ја придавао толики значај нити бих је посматрао као изоловану и самониклу аномалију, већ прије као накарадно артикулисан одговор на вишедеценијски наратив који долази из незанемаривог дијела политичких, академских и вјерских кругова политичког Сарајева и који почива на убјеђењу да су Срби, а с њима и Хрвати, само одметнути Бошњаци или потомци дошљака из сусједства који уживају привилегију имања резервне домовине, чиме се умањује њихово политичко и историјско право у Босни и Херцеговини.
Додик није на гласу као тактилан политичар и краси га рафинман какав се налази код стереотипних камионџија и дрвосјеча из холивудских филмова. Али политичком Сарајеву и онима које та полупријестолница заступа било би мудрије да обуздају кукњаву и запитају се шта је Додика навело да посегне за будаластим и неотесаним ријечима.
Поједностављени и генерализирајући одговор на то питање, по којима „сви они мисле исто“, уједно су и најопаснији, јер се попут бумеранга враћају и погађају право међу очи оне који су их понудили. Будаластост у Босни и Херцеговини не станује на само једној адреси и само онај ко јој је широм отворио врата неће видјети да су и врата Додиковог политичког дућана, упркос његовом сировом и кочијашком наративу, још увијек широм отворена и да су разговор и договор још увијек итекако жива опција.
Да би до разговора и договора дошло, потребно је да сви начине неке уступке. Додик да се одрекне своје неотесаности и свог максимализма, те свог, ваљда под утицајем Трампа и Орбана, све живахнијег супремацизма, а политичко Сарајево да се одрекне своје подмуклости и своје вјерности кршењу постигнутих споразума и договора, а изнад свега да одбаци слугански однос према баварском чиновнику у фотељи високог представника.
У Босни и Херцеговини питање конфесионалне и етничке припадности од другоразредног је значаја спрам питања болно недостајућих пристојности, поштења и познавања правних норми међу њеним елитама. А у таквој земљи лако је слуђивати широке масе суштински споредним темама попут превјеравања, како широке масе не би видјеле економски, политички, правни и општецивилизацијски понор ком се вртоглаво приближавају.
