Пише: Елис Бекташ
Лаж је одувијек била интегрални елемент политике, без обзира да ли је ријеч о њеним локалним праксама или о дипломатији. То је разумљиво, јер политика је прије свега флуидни наратив у ком манипулативност и селективност понекад нису довољни, већ се мора прибјећи и лажи као веома функционалној алатки. Ипак, постојале су неке границе и нека неписана правила за њену употребу, па се политичари баш и нису усуђивали да прекомјерно лажу о властитим биографијама, а они који су то чинили и бивали ухваћени, излагани су широкој друштвеној осуди, попут, рецимо, Курта Валдхајма, или накнадној, често и постхумној повијесној осуди у случајевима тоталитарних и аутократских лидера од којих је нама овдје најближи случај Јосипа Броза и никад до краја расвијетљене мистерије његових московских и париских, а можда и шпанских година.
У данашњем свијету, у ком се политика претворила у естрадни спектакл, такве осуде, међутим, изостају. Оне долазе са рубних простора друштва у које су прогнани мишљење и дигнитет и све су немоћније да потакну анестетизирану а понегдје чак и еутаназирану друштвену свијест. Лаж је постала свеприсутна, она је данас битак политике као онтолошке, мисаоне и етичке криминализације. Лаже се у свакој прилици и о свему, без обзира да ли постоји потреба за лажи и да ли она уопште има неку функцију. Лаже се ради лагања. И то се чак не чини вјешто и виспрено, више нико не троши енергију да својим лажима придода привид истинитости. За тим нема ни потребе, јер у запуштеним друштвима лаж се не преиспитује нити се она сматра за прекршај и за гријех. Умјесто тога, она је далеко одмакла на свом путу постајања врлином.
Два су нарочито парадигматична случаја овдашњих политичара лажова. Први је федерални министар унутрашњих послова Рамо Исак који себе представља као искусног ратног ветерана са немјерљивим заслугама. Стварност је, међутим, неумољива – Рамо Исак је у војсци провео сасвим кратко вријеме и то као регрут у 3. батаљону војне полиције у саставу 3. Корпуса АРБиХ, да би одмах потом преко породичних и страначких веза издејствовао премјештај у зенички Центар јавне безбједности и ту као полицајац на административним дужностима провео рат одмакнут и заштићен од сваке опасности и погибељи. Формално-правно Рамо Исак није дезертер, али дезертерство има и своју моралну димензију која је у потпуности испуњена његовом хиџром из војске у полицију.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Други је случај предсједника Србије Александра Вучића, који успијева да лаже и када говори истину. Њега већ годинама прати фама да је почетком рата у Босни и Херцеговини снајперском пушком дејствовао по Сарајеву. У то вријеме Вучић се одиста налазио на сарајевском ратишту, гдје је обављао техничке и помоћне дужности у медијско-пропагандном апарату, углавном носећи стативе за камере и гајбице пива и вјероватно је тачна његова тврдња да никада није узео снајперску пушку у руке, по свој прилици зато што му је онако уплашеном нико не би ни дао, већ да је ту била ријеч о – кишобрану. Вучић, дакле, можда и говори истину када одбацује оптужбе да је пуцао у рату, али проблем не лежи у пуцању, већ у чињеници да је он ојађеном лумпенпролетеријату широм земље Србије годинама сервирао алузије на себе као ратног ветерана и заслужника, што је несумњиво доприносило и његовој политичкој популарности.
Завршетак индустријске епохе коме већ неко вријеме свједочимо довео је до одумирања појмова, идеја и концепата на којима је почивало разумијевање свијета. Нове појмове, идеје и концепте нема ко да уобличи и понуди човјечанству, односно, онај ко може да их понуди нема снагу и ауторитет да их учини прихваћеним. У таквом појмовном и идејном лимбу истина више нема ни садржај ни значај, па самим тим нема их ни лаж. Али ту постоји један привидни парадокс – свака истина захтијева барем једну своју лаж, али свака лаж не захтијева своју истину. Зато је данас лаж, чак и тако лишена садржаја и значаја, свеприсутна а истина је само непровјерена гласина. Зато је могуће да један, с аспекта морала, дезертер Рамо Исак са једва пар хиљада гласова на изборима добије мјесто министра у Конаковићевој влади, показујући да читава та шквадра није друго доли СДА на метамфетамину, и да себе представља као некаквог команданта док се возика хеликоптером попут требињског књаза Родољуба Драшковића. И зато је могуће да на чело Србије, попут некакве Мери Попинс, са кишобраном у руци долети Александар Вучић, носач статива и гајбица са Пала.
