Пише: Академик Игор Ђуровић
Часни оци, браћо и сестре, даме и господо, Помаже Бог! Мало је рећи да сам дирнут позивом Организатора да се обратим са ове Катедре и испред овога древнога Храма у години великог јубилеја. Са друге стране опростите мојој недостојности ако ово предавање буде много лошије од оних која сте слушали од еминентних говорника претходних година, посебно када се има на уму да нисам рјечит када треба да изађем из онога што је моја струка.
Лична сјећања
Прије него о значају сјећања кажем неколико ријечи, рећи ћу нешто о мом личном сјећању на Боку и Херцег Нови у периоду од када сам се са породицом доселио у овај фјорд и дивни Нови град негдје у јесен 1978., неких 8 мјесеци прије земљотреса. Бока је показала способност да сачува у сјећању и незабораву много тога што на другим мјестима у Црној Гори и шире није сачувано или се покушало потиснути. Био сам лијепо примљен од дјеце, а једнога дана те јесени ме пита дјечак из клупе „хоћеш ли доћи код нас на славу?“ Нешто сам начуо о „славама“ али је мени то било непознато а ето Бокељи су то лијепо сачували и сјећали се за разлику од многих наших „брдских“ крајева који су сјећање потискивали толико да ни дјеца о тим сјећањима нису ништа знала.
Годину двије касније збио се у нашем комшилуку сљедећи догађај. У Божићне благе дане, неко је у оближњој продавници (све су продавнице у то доба радиле и то је била са банком а самопослуга) убо новчић, ону доста велику кованицу од 10 динара (која је имала неку вриједност), у поморанџу. То је понегдје био обичај за вјерске празнике или свадбе. Потихо су то наставили и остали купци, без велике ларме, тако да се та поморанџа брзо напунила новчића. Пословођа продавнице је завршио у комитету на „разговор угодни“ али је и ово била слика да у Приморју има сјећања.
Касније током школовања предавао ми је Српско(хрватски) језик и књижевност професор Вуко Велаш. Знало је да заварничи између нас и њега, на врхунцу нашег пубертетског доба. Међутим, сјећам се када је тумачио књижевна дјела, посебно поезију. Са каквом је то топлином радио и милином се утапао у бескрајно море стихова. И сви знамо како је он пропатио и жртвовао се за народни језик и увјерења и који се предивни начин нашао да се сјећамо његовог лика. Када сам као дијете питао свога тетка о чему су људи причали у доба када није било телевизије, он је рекао да су људи причали о ономе од чега су живјели и о прецима. Култура сјећања је дубоко укоријењена у нашем народу, само да се сјетимо набрајања пасова предака или чињенице да нема црногорског племена, села или породице која није објавила некакав родослов да би се сјећали, и они из доба објављивања, а посебно они из будућности. Како је сјећање кварљива роба и како се повремено против сјећања воде борбе онда су људи почели још од давнина да записују сјећања.
Писана сјећања
Наши први сачувани писани споменици стари су више од хиљаду година. Неки од најинтересантнијих су глагољски, писани на српском језику, сачувани у Манастиру Свете Катарине на Синају. Ријеч је о Синајском псалтиру написаног руком „грешног Димитрија“ за кога еминентни научници, на основу одређених језичких карактеристика, сматрају да је из наших јужних крајева, односно, Зете, Приморја или Херцеговине. Премда су наши владари и племићи имали скрипторијуме и писарнице који су служили за званичну домаћу и међународну преписку на разним језицима, мало је тога код нас сачувано, а оно што се налази на другим адресама је углавном слабо проучено. Одскора, захваљујући отварању, прије свега, Ватиканског архива и доступности српским истраживачима дошло се до коресподенције неких наших владара и племића.
Академик Игор Ђуровић: Вјештачка интелигенција и будућност ратовања
Очекујем да ће се релативно скоро појавити значајна дјела на тему сјећања на те наше владаре и властелу, те на догађаје у којима су учествовали (како ми је најавио управник Библиотеке Српске патријаршије, господин Лука Недељковић, прва књига везана за коресподенцију Ватикана са српским владарима, која покрива више од четири вијека од IX до XIII, требала би да буде објављена до краја године).
Највећи дио раних писаних докумената је религиозног карактера. Свим истраживачима је јасно да је и прије и послије Мирослављевог јеванђеља морала постојати веома богата писарска и илуминациона активност али, нажалост, мало тога имамо данас сачувано у односу на то колико је било написано. Како каже Његош: „докумената слабо се код нас налази, јербо по недостатку хартије често пута и листови светијех књига за фишеке су се употребљавали“. Из тих религиозних књига веома су значајне посвете или предговори, односно кратки ауторски записи који не остављају дилему о томе ко смо и што смо. Готово сви ти уводни дјелови, заглавља и напомене су и апели за сјећање и помињање у молитвама. Поменуо бих оснивачку повељу
Цетињског манастира; затим тестамент Ђурђа Црнојевића који је, како пише у његовом латинском, сачуваном, преводу, писан у оригиналу српским језиком; поменимо завјетно писмо Светог Василија Острошког, итд. Посебно је интересантна својеврсна енциклопедија, Врхбрезнички љетопис из XVII вијека, кога написа монах Гаврило из Манастира Свете Тројице из „Шћепан поља у међурјечју Тарском и Пивском“ и који се сјећа Немањића и пропасти царства српског на Косову. Записује монах Гаврило памћења на библијску историју, историју европских династија, описује удаљене народе, па чак и Ескиме. Удружење Пивљана се сјетило овога капиталног дјела, које се у оригиналу чува у Прагу, и прије неку годину га је одштампало преведену на савремени језик.
Око 1300 писаних рукописа је нестало у пламену ондашњих бораца против сјећања током бомбардовања Београда и Народне библиотеке у априлском рату 1941. године. Сачувано је само оно што је било отуђено, или дато на реверс и дјелови манастирских библиотека у земљи или иностранству. Мало се зна да је у истом акту нове иквизиције страдало и 1700 отоманских рукописа који дају другу слику истога сјећања. Командант ваздухопловног напада на Београд био рођени Банаћанин, Александар фон Лер, касније компандат њемачке групе армија Е. Напад који је осмислио у првом таласу је бацао на Београд запаљиве бомбе да би ватра од пожара била орјентир бомбардерима у другом и трећем таласу. Наводно је наредио директни напад на Библиотеку (мада нисам нашао поуздан историјски извор). Ово не би морало да буде изненађење јер је Лер изванредно познавао Србију гдје је завршио и дио школовања па се чак за рачун Аустроугарске, као младић прије Првог свјетског рата, бавио обавјештајним радом.
Штампана сјећања
Како су писање и илуминација мукотрпан посао и како је са падом српске средњевјековне државе под Турке нестао слој имућних владара и племића који су рукописне књиге могли финансирати то је стицајем срећних историјских околности овај недостатак биљежења сјећања надомјестио Гутембергов проналазак штампане пресе која је могла да умножи мноштво књига одједном. Једну такву пресу купио је и људство обучио господар Зете, Иван Црнојевић, и она је наштампала у више примјерака неколико богослужбених књига које су помогле да се књигама дјелимично опсркбе цркве и манастири за вријеме које ће доћи, па се каже у уводу:
„Видјевши … цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем …“
Претходни цитат је мени посебно интересантан због ријечи „агарен“ или „агарјани“. Била се подигла медијска хајка на једну употребу термина „агарјанин“ а недуго затим су наши градови били прекривени билбордима у акцији коју су назвали „Деценија обнове независности и хиљаду година државности“. На једном од тих билборда налазила се баш ова страница Октоиха са ријечју од које су се неколико недјеља раније „јежили“. Једино је хајкачи нису умјели и прочитати.
Треба се сјетити и Првог српски буквара још из XVI вијека кога направише инок Сава Дечанац и јеромонах Стефан Давидовић Паштровић из Манастира Градиште и штампаше у Венецији. О буквару се сазнало тек крајем XIX вијека од тадашњег руског конзула у Скадру.
Послије јеромонаха Макарија најзначајнији рани српски штампар био је Божидар Вуковић Подгоричанин који је са својим сином Вићенцом издао већи број књига. Колико сам упознат. највећа збирка издања њих двојице налази се данас, не у Црној Гори, већ у Пакрацу, при владичанском двору јер су књиге куповали имућнији Срби са подручја Млетака и Аустроугарске и поклањали тамошњим црквама и манастирима. Стицајем околности и свијести неколико људи ова издања су углавном преживјела II Свјетски рат али и најновије ратове на подручју бивше Југославије.
Добра страна штампарства је могућност креирања већег броја копија од којих се једна од тих књига Црнојевића штампарије чува овдје.
Ова и друга дјела као и други штампарски подухвати на нашем подручју у годинама и вјековима који су слиједили помогли су да се сачува макар каква писменост и црквени живот у тешким годинама турског и другог ропства.
У новије вријеме штампарство донекле губи на значају, али вриједи похвалити посебно оно штампарство какво имамо у Боки у којем се чува сјећање на важне догађаје и претке. Таква је битна књига која је недавно изашла, у којој се сјећате новских задужбинара (говорим о књизи „Српске задужбине Херцег Новог“ мога школског друга Небојше Раша).
Дигитално сјећање
Данас штампу у знатној мјери надомјештава дигитални садржај. Већи број старих рукописа је данас дигитализован. Ово се прије свега односи на Србију. И у Црној Гори постоје дјелимични услови да се изврши дигитализација, а нешто од издања је и дигитализовано, али је то далеко од систематичног и комплетног. Мислим да је неопходно дигитализовати највећи дио архива, црквених докумената, укљућујући матичне књиге, фреске и иконе, али и унутрашњост и спољни изглед цркава, битне предмете, и остатак културног насљеђа. За све ово данас постоје услови и техничка средства која и нису прескупа, а која под надзором стручњака могу адекватно употријебити. Дигитализацију треба пратити систематична категоризација, прављене тзв. мета-података, који садрже опис онога што је снимљено, одговарајуће базе података, и квалитетна дигитална презентација.
Често се чује да је оно што је дигитализовано вјечно. Нажалост, или на срећу, то и не мора бити тако. Познати економиста Бранко Милановић је недавно побројао бројне случајеве у свијету када је комбинацијом немара и техничких грешака дошло до нестанка важне дигиталне грађе и података. Постоје бројни случајеви у свијету да дигитални системи направљени давно (понекад прије 50 година) су такви да са умирањем или пензионисањем креатора нико не зна како раде и које податке заправо чувају. Трећи проблем је када је грађа несистематична па новим садржајима који се креирају у огромним количинама „прекријемо“ и учинимо (готово) недоступном оно старо. Урадите једноставни експеримент. Сјетите се некога догађаја или слике са литија из 2020. године. Често, или нећете моћи наћи на интернету, ма колико били вични, или ћете тешко наћи податак или слику коју тражите. Да не говоримо о другим вијестима и догађајима. Чак и у науци данас нови текстови и радови у дигиталним репозиторијумима често покрију фундаменталније, генералније, па и боље, старије, радове. Стога би ваљало направити напор да се за догађаје, као што су биле литије у Црној Гори, који су нам посебно битни и драги, изврши реконструкција, трајно похрањивање уз одговајућу каталогизацију, описивање које би поједноставило претрагу.
Техничка средства имају могућност да понекад открију много тога што и не видимо. Често се помињу стећци. Њихова обрада је готово по правилу, уз неке изузетке, визуелна али постоје средства, као што су ласерски скенери који могу на њима да пронађу много више детаља него што је до сада обрађено а да их не оштете. Чуди ме да на томе није више рађено.
Јован Маркуш: Који су се светитељи славили у вријеме Црнојевића?
Хвале је вриједан пројекат Растко којим је дигитализован текст бројних веома битних издања књига и докумената (на примјер, Историја Црне Горе владике Василија Петровића, Његошева и дјела Светог Петра Цетињскога а у скорије може се наћи и белетристика).
Компјутерско сјећање
Компјутерско сјећање назива се меморијама. То је некако најближе ономе што ја радим од до сада поменутог. Она је и стабилна и није стабилнa. Прије коју годину је откривено да када се у једном реду (ријечи) таквог сјећања врше брзе промјене (а рачунари су све бржи и бржи) да долази до нежељених промјена у околним редовима меморије (ефекат се назива „чекићање“ меморије). Само кратка илустрација колико то може бити опасно. Данас готово сва превозна средства су погоњена како горивима тако и компјутерским програмима. Замислите да се током вожње или лета деси нежељена или нетачна промјена података који су битни за стабилност кретања превозног средства. Друга опасност за меморије је електромагнетно зрачење мобилних телефона и других уређаја, које неким несрећним околностима такође може да изврши оштећивање меморије/сјећања. Како ради људски мозак? Он памти и обрађује информације. Компјутерско сјећање само памти. Други дио рачунар обрађује информације (процесор). Па што данашњи супер-брзи процесори раде? Углавном ништа, односно, велику већину времена чекају да им подаци стигну из сјећања/меморије. То се данас покушава предуприједити да се већи дио једноставних операција заправо врши у меморију уградњом малих процесора у саму меморију, тако да би она могла више личити на људски мозак. Сјећање, па и ово компјутерско, је оружjе савременог свијета. Преко 90% радне меморије рачунара и других уређаја се производи у само три фабрике у Јужној Кореји. Замислите проблеме који би настали када би се репроланац, производња или дистрибуција ове робе нарушила. Мало упућенији знају да податке са наших рачунарских дискова није лако избрисати. То што ми мислимо да је избрисано далеко од тога да је тако. Међутим, неке иностране инстутуције, које раде код нас, када расходују рачунаре и продају их као половне не само да скидају дискове већ и радну меморију јер, супротно од онога што ми учимо на факултету, и та меморија има неку способност перзистенције (памћења и када се избрише гашењем напајања) да запамти неке често уписиване податке, односно, да се из меморије ти подаци могу некако реконструисати. Ма како била ситна по конструкцији а моћна по капацитету компјутерска меморија није ни приближно довољна за свијет гладан сјећања. Стога се данас, а није научна фантастика, разматрају технологије да се издвоје молекули ДНК или РНК (генетски материјал) и да се сјећање смијештају у те молекуле.
Капацитет такве меморије би био скоро неограничен у поређењу са данашњим, уз све етичке дилеме (и ја се питам ако су живи организми карактеризовани са ДНК или РНК што је онда таква вјештачки створена меморија). Тренутно су приступ и чување података у тој меморији скупи што спречава масовну употребу (остали технички детаљи су заправо ријешени).
Манипулације сјећањем
Уништавање грађе је један од најтежих напада на сјећање. Међутим, много проблематичнија је манипулација сјећањем. Видјели смо аргументе којима је брањен „безакон о слободи вјероисповјести“. Добро је што је у сјећању записан попис најважнијих (квази)„аргумената“ који добрим дијелом представљају копију аргумената са једне од првих сједнице ендехазијског сабора на којој су доношене уредбе о „слободи богоштовља“. Ко не вјерује или је заборавио (изгубио сјећање), лако је поредити оно што пише у капиталном дјелу Виктора Новака „Magnum Crimen“ поглавље XVII са оним што је описано у књижици Небојше Раша „Аргументи, Како и чиме се бранио Закон о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе 26. децембра 2019.“. Чак се, по мом мишљењу, може наћи и аналогија и улога које су говорници имали на та два скупа.
Већ смо се нагледали грубих фалсификата и пренамјене појединих аката и материјалне баштине. Много пута су којекакви политичари вапили „Црна Гора изгуб да намири“, ваљда је по њима најтежи „изгуб“ фотеље а никако да доврше те стихове владике Рада са „… да ми свијетли круна Лазарева, е слетио Милош, међу Србе…“. Слично су „обрађивани“ и „нагрђивани“ поједини стихови Хаџи Радована Бећировића. Није тешко наћи те „препјеве“ које су цитирали чак и неки актуелни државни функционери, од којих је мени најинтересантније било извлачење дјелова пјесме „Мојковачка битка“, коју је Хаџи Радован Бећировић испјевао као непосредни учесник, уз замјену позивања на „Душаново царство“ са неким другим обликом државног уређења. Матица Српска друштво чланова у Црној Гори упозорава да се у званичним базама података ауторима мијења ознака језика којим су стварали и за живота аутора а посебно након смрти.
Нажалост, још је гора ситуација са могућношћу манипулацијe дигиталним подацима. Развој вјештачке интелигенције је посебно проблематичан за аутентикацију података. Заштитом и аутентикацијом мултимедијалних података (аудио и видео) од измјена и манипулисања се бавим у свом научном и стручном раду. Борба је баш компликована, јер актуелни токови омогућавају све већи и већи број алата за манипулацију, а број техника заштите ни приближно не напредује тако брзо.
Мартовско (Косовско) сјећање
Постоји још један вид удара на сјећање. Чим се нечега подсјетимо, то изазове напад на нашу заосталост, како смо се усудили, да рушимо интеграције, добре односе, јер ето и даље памтимо по неку јаму, погром, збјег и логор. Као најгори вид мучења одређено нам је „да нас бију а да нам не дају да плачемо“ односно да памтимо. Ове године, када се навршава 20 година од Мартовског погрома и 25 година НАТО бомбардовања, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка подржале су хуманитарну и меморијалну акцију „Мартовско сјећање“ на догађаје када је, како пише у позиву, „у сред цивилизоване Европе пред очима модерног друштва, уз учешће НАТО војника, протјеран један народ; расељено 200.000 људи, преко 2.000 убијених, и уништено на десетине споменика културе“. Акцију је трајала од марта-до Видовдана са дистрибуцијом и ношењем малих брошева – божура и сјећању на те стравичне дане. Многе познате личности су подржале или учествовале у овој акцији која ће се наставити и у годинама које долазе. Није то ништа ново, и ово је понављање сјећања какво имамо и овдје у Боки. Сјетимо се само Цркве Лазарице коју 1889., како пише, „у доба његовог ц.к.апос. величанства Фрања Јосифа I, … обновише Сврчужани и Доње-Мокрињани … за спомен 500 годишњице пропасти царства српског на Косову“. Народ дубоких корјена памтио је и у доба петовјековног ропства па ће ваљда памтити и у доба глобализма, и рачунарских меморија када полако само телефони остадоше паметни (или како се данас каже smart).
Сјећање на литије
Понекад је сјећање на скорије догађај, премда свјеже, емотивније и стога теже за објективан и обухватан преглед него сјећања на догађаје од којих је прошла одређена временска дистанца. Један од таквих догађаја су и литије у Црној Гори из 2019-2020. године, проузроковане доношењем анти-црквеног безакона о слободи вјероисповјести, а заправо акта о отимању имовине Српске православне цркве. Вјерујем да ће проћи доста времена да се литије као својеврсан феномен адекватно обраде. Као нека врста осврта на тe догађаје изнијећу тезe у оном облику који можда није довољно до сада истицан.
Прва теза је да су литије биле грађанска grass root кампања уз којој су допринос дали појединци, сви слојеви друштва и сви еснафи (љекари, умјетници, просветни радници, спортисти итд). Друштвена обухватност, могућност свакога појединца да учествује и да узме иницијативу, изванредно миран карактер скупова су били рецепт са становишта политичког и грађанског успјеха отпора Закону. У једном медијском иступу након доношења Закона рекао сам „Са друге стране сам оптимистичан да се апартхејд одржати не може и да ће завршити на исти начин као и у случају борбе за права жена, против сеграгације у САД-у или самог апартхејда у Јужној Африцу, итд. Група људи која зна шта хоће, мирним, Гандијевским методама ће, прије или касније, остварити своја права без обзира на све“. Успјешност овога догађаја је у супротности са готово свим другим недавним покушајима да се масовним протестима утиче на друштвене политике у Европи и шире. Рекло би се да ауторитет Цркве, укљученост свих слојева друштва, мирни карактер су били рецепт за успјех из угла гледања социолошких и политичких схватања.
Друга теза ми се чини нешто важнијом. У литијама смо уочили и нашу браћу других вјера, атеисте и агностике али је у језгру литијског покрета био вјерни народ и то причешћени вијерни народ. Највећи плод архипастирског дјеловања блаженопочившег митрополита Амфилохија биле су колоне вјерног народа које су обилазиле и освештавале Црну Гору док нису пале зидине савременог „охолог“ Јерихона.
Сјећање на Мајку Божју
Најљепши дио нашега сјећања је засигурно задужбинарког карактера када се преко задужбина сјећамо светитеља и догађаја из историје спасења, вапијући у молитвама као покајани разбојник „сјети ме се Господе у Царству твоме“. Посебна су сјећања и подсјећања на Мајку Божју чије су бројне свете цркве и манастири у Боки и Црној Гори. Од Ваведењске цркве у којој почивању нетрулежне мошти заштитника нашега народа Светог Василија или Ваведењске цркве на Хиландару којега за вјечну задужбину српском роду саградише Свети Сава и Свети Симеон Миротичиви; преко Цетињског поља и манастира којега је господар Зете, Иван Црнојевић, посветио Рождеству Мајке божије (Малој Госпојини) са другим црквама у Цетињском пољу и околини посвећених истом празнику; до Манастира Савинског посвећеног Успењу Мајке Божје (Великој Госпојини) са чудотворном иконом Мајке Божје, али и других цркава и манастира посвећених овом празнику, Пиве, Мораче итд. Тако све до ове древне светиње посвећене Полагању Ризе Пресвете Богородице чија два вијека данас прослављамо, односно, сјећамо се датума почетка изградње. А преци који то саградише сјећали су се богомоље старе скоро осам вјекова. Наш народ радо иде на поклоњење манастирима у којима се чувају чудотворне иконе Мајке Божје у окружењу (од Чајнича па до Хиландара и даље), а колоне и колоне људи су пристизале на поклоњење када су Црну Гору походиле иконе Мајке Божје из других крајева.
Надам се да ће се и у будуће наћи ктитори да украсе постојеће Богородичине храмове и саграде нове за сјећање на Њу али и на своје претке и на подсјећање потомству, јер само тако можемо опстати и трајати!
Бесједа на навечерје празника Полагања ризе пресвете Богородице у порти храма у Бијелој 14. јула 2024.
