Пише: Елис Бекташ
Питао ме једном један мој млађи познаник који није баш пуно паметан али је зато био довољно срећан да га мимоиђе обавезно служење војног рока, да ли је истина да је ЈНА служила да се у њој зелени младићи претворе у СМБ мушкарце па чак и у мушкарчине. Сад ћу ти ја, велим, испричати један занимљив а поучан случај једног мог старијег пријатеља који је посве различит од тебе, јер је он имао памети али среће, ето, баш и није имао те је стога годину и још мало провео у униформи а да ствар буде још трагичнија тада је било мирнодопско стање те тако није имао прилику чак ни за неки сасвим кратак окршај са душманином што је у основи једина смислена и забавна ствар ако човјек већ мора обући униформу.
Тај је мој пријатељ након пола године у школи резервних официра прекомандован у Београд гдје су га распоредили у некакву генералштабну администрацију да ту стажира јер је био писмен и паметан а такве у војсци вазда ваља мудро искористити а уједно их и склонити од друге чељади и тако отклонити опасност да ће их тај паметни збуњивати и усађивати им сумњу у ум и у душу. Једном је тај мој пријатељ имао слободан дан па је отишао себи купити књигу а колико се сјећам његовог сјећања на тај дан, ријеч је била о Ничеу.
Онда је отишао попити вињак у кафану Ариље. То је кафана у којој сам и ја много година касније волио сједити и читати а која данас срећом више не постоји али немој мислити да сам ја постао киван на кафане већ ми је једноставно лакше вољети нешто што не постоји него нешто што постоји али је сувише далеко. Док је мој пријатељ онако мршав и кошчат сједио повијен над Ничеом и пио свој вињак у кафану је ушао Тома Здравковић и сјео за други сто, а кад му је пришао конобар са обавезном салветом преко лијеве подлактице Тома је поручио своје пиће а онда додао – однеси пиће и војнику, да нема војске коме бих ја певао.
И ја сам касније служио ту војску о којој сам већ знао многе ствари јер нам је она постала дио свакодневног живота путем емисије Дозволите да се обратимо и на разне друге начине, а и након тога ми се та војска петљала у живот и ја сам дуго мислио да нико није заиста знао за шта она уствари служи, почев од главнокомандујућег па све до тек пристиглих регрута, али када ми је пријатељ испричао ово своје искуство ја сам се осмијехнуо и задовољно пљеснуо рукама казавши – ето, ипак је неко знао чему је та јебена војска служила.
