Пише: Оливер Јанковић
За одлазак на први мундијал у историји, српским фудбалерима је била потребна побједа над Бугарима у Београду. Овај пут, 100 година касније, за одлазак на првенство планете преко Атлантика требаће им много више. Двомеч са вицешампионима Европе, Енглезима.
И уз то, двомеч који ће бити „више од игре“ са Албанцима. Рекло би се готово па „немогућа мисија“, али једно је сигурно: добили смо квалификације које ће, бар са ове српске стране, бити ништа мање занимљиве него сами Мундијал у Америци (Канада, САД и Мексико) 2026, ако га уопште и угледамо.
Бити фудбалски бој са Енглезима, уопште играти на Вемблију такмичарски меч; играти са Албанцима у Србији – а без дрона над главом – посластица је за сваког српског навијача. Или – сушта супротност од сморних квалификација за ЕУРО са Црном Гором, Бугарима и Мађарима. Енглезима смо „намирисали крв“ љетос у Њемачкој, и има навијачког резона да навијамо и да чекамо побједу. Кад су могли Мађари и Грци да се играју са домаћинима у сред Лондона, што не би могли Митровић и другари?
Рекло би се да је Црна Гора имала мало мање среће од Србије, и да „соколи“ немају неку рачуницу ни против Чеха, а камоли против горег из двомеча Француска – Хрватска. Ту би чак и Фарска Острва могла да буду тема за главобољу. Али, са друге стране, гдје ћеш веће мотивације од ситуације у којој си жељан резултата, а објективно не можеш „остати без части“ и ако изгубиш од бољих?
Црна Гора није никад играла квалификације против Француза или Хрвата. Србија (као насљедница СФРЈ) јесте против Енглеза квалификације за ЕУРО 1988. Памтимо их по бродолому у Београду (1 : 4) од Линекера, Барнса, Бучера и осталих… али тада нијесмо имали фудбалере који имају искуства у Премијер лиги. А сад их имамо, и Енглези су нам, уз сав респект који изазивају, некако опипљивији него тада.
