Пише: Елис Бекташ
Значење скаредног скандала са отварања Олимпијских игара у Паризу, чини се, нису схватили ни они који се над тим опсценим чином згражају нити они који се њиме одушевљавају. Подјела међу њима протеже се у простору културолошког и иде границом између авангардног и ретроградног, односно између модерног и традиционалног, те између индивидуалног и колективног, али ниједна од тих међа није суштински битна, па чак ни тачна ако се мало боље погледа.
Сам културолошки аспект паришке олимпијске бурлеске од другоразредног је значаја али и тако другоразредан он успијева замаглити чињеницу да је ту ријеч прије свега о спортском догађају. А подсјетимо ли се чињенице да организовани спорт, поготово на међународном плану, увијек представља екстензију политике, биће лако разумјети да се на Сени одиграо чин демонстрације и пројекције политичке и идеолошке моћи.
У повијести олимпизма, ово није први случај претварања игара у политичку манифестацију пар екселанс. Олимпијске су игре саме по себи политички догађај, али та је њихова димензија неколико пута доведена до пароксизма. У Берлину 1936. игре су протекле у знаку доминације нацизма као новог њемачког, и не само њемачког, погледа на свијет. Игре у Москви 1980. и Лос Анђелесу 1984. биле су кулминација блоковске и хладноратовске подјеле свијета и протекле су у знаку међусобног бојкота. Организатор тек започетих игара у Паризу својим се избором протокола и садржаја церемоније отварања придружио друштву у ком су до сада почасно мјесто имали нацизам, комунизам и либерални плутократизам. Пробрано друштво, нема шта.
Да би се разумјела порука послата са обала Сене, нужно је у обзир узети много више фактора од естрадног перформаса у ком су се стапале рефлексије и асоцијације на религијске симболе. Тачно је да је тај, с естетског становишта прилично скаредан догађај, који би више приличио Еуросонгу или неком опскурном избору за мис и мистера, многима повриједио вјерска осјећања, али само онима код којих су та осјећања плитка и који о својим вјеровањима не знају баш много. Рефлексије и асоцијације на чувену слику Леонарда да Виничија, Посљедња вечера, немају скоро ништа са самим Христом. Уосталом, не постоји универзални консензус око Христовог бића па чак ни међу његовим сљедбеницима не постоји сагласје, тако да једна умјетничка слика, која је још приликом свог настанка изазивала контроверзе у ватиканским круговима, једноставно не може имати снагу универзалног вјерског симбола. Церемонијал-мајстор са Сене лукаво је прошетао циркуском артистичком жицом, поигравајући се веома тенденциозно са умјетничким дјелом и знајући да ће тако изазвати жестоке и огорчене реакције оних који од читаве стварности виде само њену епидерму.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Проблем, дакле, није у вријеђању вјерских осјећања, тим више што олимпијске игре нису религијска светковина. Па гдје је онда? Он је смјештен, као што је већ речено, у простор политичког – олимпијске игре, као планетарни догађај, једноставно нису мјесто ни простор за слање ригидних политичких порука, поготово оних које имају мало тога заједничког са идеалима модерног олимпизма, ког нипошто не треба бркати са античким олимпизмом који је био, данашњим мјерилима посматрано, прилично сегрегацијски па чак и расистички, јер у њему такмичари који нису Хелени нису имали шта тражити.
Организатор игара у Паризу перформансом са церемоније отварања шаље експлицитну политичку поруку о индивидуализму и ултрамодернитету као врлинама и изворишту слободе. То је посве легитимно становиште и организатор би на то имао свако могуће право када не би била ријеч о међународном догађају који обухвата скоро читав свијет. Свијет који, као ни око Христовог бића, није успоставио консезус ни око идеолошких и политичких врлина и идеала.
Додатни је проблем што је таква порука лажна. Међународни олимпијски комитет одбацио је с презиром многе од својих идеала и принципа, односно почео их је примјењивати селективно, па тако на овим играма нема Русије (шачица руских спортиста који наступају као некакви апатриди веома су опасна субверзија, опаснија чак и од покушаја из 1952. године да на играма у Хелсинкију наступи Унија слободних источноевропских спортиста у чијем је управном одбору био и чувени Грга Златопер и која је требала омогућити учешће спортистима који су напустили социјалистичке државе). Међународни олимпијски комитет није тијело позвано да рјешава капитална политичка питања нити да подрива и субверзивно поткопава међународни поредак који још увијек почива на државама и управо државе а не индивидуални спортисти и спортски радници сачињавају тај комитет.
Истовремено се на играма такмичи Израел, дакле држава у власти идеологије најригиднијег колективизма у чије име се чине и језиви злочини. Израелу се не толерише само то, већ се, штавише, и његовим спортистима толерише морбидно потписивање на пројектиле који се потом шаљу на цивилне циљеве у Палестини. Упореди ли се учешће Израела са тридесетогодишњом забраном Јужној Африци да због апартхејда учествује на олимпијским играма доказ је да Међународни олимпијски комитет више не дјелује на својим прокламованим начелима.
Читаоцу који се сјећа дистопијског филма Ролербол из 1975. године биће лакше разумјети идеале корпоративизма, а потом и његове намјере у данашњем свијету. Изворишта политичког субјективитета кроз повијест су се транспоновала од бога преко владара до друштвене групе, да би друштвеној групи у посљедњих пар вијекова био, с већим или мањим успјехом, придружен и појединац. Корпоративизам настоји да извориште и упориште тог субјективитета премјести искључиво у поље економске моћи и управо због тога подрива темеље друштвених категорија, концепата и појмова. Наравно, он то не чини револуционарно већ субверзивно, у настојању да избјегне жестоку реакцију која би успорила достизање циљева.
Због тога се на сваком ћошку поткопавају и детронизирају темељни симболи и појмови, због тога је нужан гротескни и естетски накарадан перформанс на отварању игара, због тога су нужни Руси који не наступају испред своје државе, због тога су нужни израелски спортисти који се егзалтирано потписују на бомбе, због тога су нужни појединци чији је индивидуализам сведен на агресивни и конфузни идентитарни галиматијас и на карикатуру. Данашњи корпоративизам тежи ка томе да своју моћ што мање дијели с оним што познајемо као политику, али и са другим субјектима, односно са државом, са друштвеном групом и са појединцем. Колико се одмакло на том путу зорно потврђује чињеница да се већ неколико деценија на челу Сједињених Америчких Држава смјењују политички имбецили, чија је стварна политичка моћ веома упитна, ако не и непостојећа, јер тај посао обавља неко други, односно онај ко у својим рукама држи полуге економске моћи.
И лукав је, мора се признати, тај корпоративни дух, јер добро зна до којих граница може ићи у свом чинодејствовању, зна да одмјери своје потезе како би они изазвали тачно ону реакцију која је њему пожељна – мало бунта и критике, који очас испаре и никада се не претварају у друштвену а поготово не у политичку акцију. Он добро зна да на олимпијским играма учествује много спортиста који долазе из држава које се не сматрају модерним по западним стандардима, али исто тако зна да се нико од њих неће побунити јер су престиж и слава учешћа на играма важнији од убјеђења и увјерења. Он такође зна да је човјечанство сувише подијељено, сувише неуко и сувише спремно на погубне и партикуларне компромисе из разлога комодитета е да би се у њему могла јавити идеја која ће се ефикасно супротставити корпоративизму као бујајућем тоталитаризму новог доба, који не жели да му се деси Џонатан Е. из филма Ролербол, односно аутентични индивидуалац који постаје симбол довољно снажан да заљуља и уздрма носеће стубове поретка.
Француски организатор олимпијских игара који се одлучује на пренаглашени естрадни игроказ на церемонији отварања у свему томе је само служинче корпоративизма који данас влада многим аспектима друштвеног живота, укључујући и спорт. Он вјероватно вјерује да чини нешто напредно и позитивно, претресајући у алузијама родна, сполна и идентитарна питања на један плитак и пренаглашен начин, као што вјерује да провокативним алузијама на парадигматичне моменте из религијског и духовног живота човјечанства чини нешто храбро и слободољубиво. Ствар је, међутим, посве другачија. Улога институција које имају извршну моћ, а организациони комитет олимпијских игара то несумњиво јесте, није упућивање изазова стварности и њено преиспитивање, већ поштивање успостављених правила и утврђених начела.
Преиспитивање стварности те идеја и појмова кроз које је разумијевамо посао је неког другог, превасходно мислилаца, научника, умјетника… У Паризу се десио коперникански обрат у ком је институција себи дала за право да провокацијама преиспитује стварност, наступајући као експонент једног идеолошког и политичког свјетоназора и демонстрирајући, нимало домаћински, његову супремацију пред учесницима игара из читавог свијета, а истовремено је та институција, скупа са Међународним олимпијским комитетом, прекршила бројна писана и неписана правила која су одређивала модерни олимпизам и давала му raison d’être.
Такав чин пролази и вјероватно ће проћи без драматичнијих посљедица, јер у скаредном игроказу са обала Сене једни виде вријеђање Христа, други промоцију сексуалне изопачености, трећи умјетничку храброст и хуманистичку правовјерност, али нико да види да је са тог мјеста послата порука политичке и идеолошке искључивости и неспремности да се уважава различитост планете. А нигдје неког ко би узвикнуо – људи свих земаља, уједините се. Уједините се барем у одбрани појмова и њиховог садржаја прије него што постанете економско робље корпоративизма као новог тоталитаризма и навијачи на крволочним утакмицама ролербола.
