Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
У некој фебруарској доколици, потакнут црногорским нео-бољшевизмом, размишљам о теми партизана и четника из контекста оног „како су нас учили“. Наиме, партизани су били против Хитлера, а четници су са Хитлером, наводно, сарађивали. И оно: партизани су чували народ а четници су правили злочине. Па су, сљедствено томе, четници и усташе, једно те исто.
На страну прича коју сам више пута овдје поновио да су од избијања Другог свјетског рата па до напада Вермахта на СССР, прави савезници Хитлера били комунисти, а да су какав-такав отпор и жртве против Хитлера – до тада – пружили управо војници Краљевине Југославије. А ту је ријеч о добре двије године трајања овог рата, или ако више волите, о његовој трећини.
Комунисти су за аргумент своје исправности често нудили тезу како је 1944, у септембру краљ Петар из Лондона позвао Дражу да се стави под Титову команду. Овдје треба прескочити околности под којима је краљ извео тај неочекивани обрт, и ево рецимо да је млади монарх наједном схватио која страна је „права“. Поставља се питање: да је Дража прихватио ту заповјест своје команде, шта би било са његовим дотадашњим „злочинима“ у нашим читанкама?
Или боље рећи: какав је то „злочинац и сарадник окупатора“ коме велике силе, и Истока и Запада, кроз овај позив краља из Лондона, нуде јасно савезништво или наставак сарадње? Или – да ли се овакво нешто могло понудити Павелићу у јесен 1944 ?
Сви „злочини“ које комунистичка историографија приписује чича Дражи „десили су се“ управо до тада. Елем, ова „непристојна понуда“ сликовито говори управо о томе да је „краљевска војска у отаџбини“ до пред сами крај рата, и од савезника и од самих партизана сматрана кредибилном страном и ратним партнером, коме се овдје нуди (форма условљавања не мијења на суштини) заједничко ратно дејство…. Тек пошто су четници ово одбили, постали су бабароге и слуге окупатора, и све оно што слиједи у бајкама о НОБ-у и пролетерским бригадама….
До читања у сљедећем броју….
