Пише: Елис Бекташ
Годинама сам у својим текстовима, можда и чешће него што је одмјереност допушта, подсјећао читаоца на оног Андерсеновог дјечака који узвикује да је цар гологуз као на предуслов друштвеног оздрављења. Чинило се да је моје надање да ће се такав дјечачић појавити у дубоко обољелим и фекалним испарењима омамљеним балканским торинама узалудно, јер су се јављале само његове карикатуре и његови дегенерисани клонови који нису указивали на чињенице већ су властиту гологузост нудили као замјену за ону цареву и који су скичали властите идеолошке конструкте нудећи их као једино могуће рјешење.
Трошили су се безбројни критичари друштвене стварности у сношају са општим мјестима, посртали су под теретом окошталих пропагандних флоскула не схватајући да у таквом окружењу чињенице немају никаквих изгледа на преживљавање. А онда се, скоро ненадано, у Србији указаше десетине хиљада Андерсенових дјечака и дјевојчица, згађених родитељским друштвеним, политичким па и цивилизацијским наслијеђем, и сложно узвикнуше да је цар одавно гологуз а друштво да је крај очију ћораво и да му властити страхови и властита предубјеђења пријече да угледа царев млохави уд и смежурану гузичицу.
Енергија која тече београдским и новосадским улицама измиче разумијевању које почива на постојећим дефиницијама, одавно изопаченим и онемоћалим. Она јесте политичка али не на начин на који се политика доживљава у запуштеним друштвима. Она јесте национална али не на начин на који балканске цивилизацијске фукаре доживљавају нацију. Она јесте грађанска али не на начин на који културтрегерски балкански клер доживљава грађанство. Та енергија почива, прије свега, на одсуству страха и на спремности за суочавање са стварношћу, али и на одбијању сваког покушаја да се чињенице претворе у идеолошке конструкте и пропагандне флоскуле.
У Новом Саду државна је администрација починила злочин, а потом је покушала прво да окриви давно пропали комунизам па потом да заташка своју одговорност. Таква бахатост покренула је низ догађаја чији се значај још увијек само назире и који је већи од свега очекиваног. Новосадски и београдски студенти, али и средњошколци, бацили су рукавицу у лице дегенерисаној политичкој стварности, не само у Србији већ свугдје гдје она постоји и зато се не треба чудити што ови протести привлаче медијску пажњу и добијају симпатије широм Европе па и другдје.
Какав ће бити конкретан исход тих протеста, у овом је часу незахвално прогнозирати али он, уосталом, није ни битан. Највећа побједа младости већ је остварена – у само неколико седмица она је успјела поразити, па и понизити нас старије, који смо деценијама пристајали на идиотска, обезразумљена правила идеолошке и пропагандне игре у којој су идиоти и безразумници нужно имали веће изгледе на успјех.
Колико год био заводљив тај порив, мени не пада на памет да наступам патронски и да дајем савјете србијанској младости. На то ни ја ни ико други старији од те младости немамо право јер смо то право давно изгубили, проћердавши властите младости на пристајање и на бојажљиво уклањање пред чињеницама.
Оно на шта, међутим, и те како имам право јесте постављање питања о рефлексијама дешавања у Србији на околне друштвене просторе који су изложени ништа мањем идеолошком и пропагандном тероризму али и даље остају вјерни својој мутавости и својим страховима, не схватајући да несрећне деведесете не могу и не смију бити универзално оправдање за трпљење поганлука у властитим редовима.
Младост у Србији одважила се да постави кључна питања, она о вриједности и перспективама свог живота, а захваљујући виспреном младалачком разуму лако је схватила да одговори на њих не леже у идеолошком лудилу које је постало стварност њихових родитеља. Да би у Босни и Херцеговини, Црној Гори и другдје младост могла дићи свој глас, она се прво мора ријешити своје зависности од родитељског наслијеђа које је гура у обезљуђену пасивност, као у Босни и Херцеговини која је остала нијема на криминалну реакцију државне администрације на трагичне догађаје у Јабланици или као у Црној Гори у којој шачица оцвалих студената карикатурално опонаша студентске протесте у Србији с циљем да Црну Гору врате у загрљај Мила Ђукановића који је ту земљу претворио у трагикомични спој циркуса и трафике.
Засад можда и једини трачак наговјештаја политичке, националне и грађанске свијести долази из Требиња, градића на самом рубу државе, које је, згрожено и уплашено канцерогеним набојем локалног тужилаштва, дигло свој глас и прецизно га артикулисало на протестима прошлог петка. Ту се нису могли чути гласови политички наивних идеалиста нити манипулатора који би да најденом ријеше све проблеме под којима друштво стење, већ је протест прецизно усмјерен ка рационално одабраном циљу – ка тужилаштву које је свој посао доживјело као прилику за морбидно поигравање са законом.
Да једино такав приступ гарантује постизање ефекта, показује и чињеница да су требињским протестима подршку дали и представници локалне власти па чак и политички врх Српске, односно Милорад Додик лично, јер су интуитивно или инстинктивно схватили да се друштву способном да прецизно и разложно артикулише своје захтјеве не може – паламудити. Александар Вучић и његова камарила то очито још увијек нису схватили и питање је да ли они уопште више имају прилику и времена да ишта схвате, а да ли остали политичари у запуштеним балканским торинама то схваћају, знаћемо када се у тим торинама јави енергија способна да прецизно и разложно артикулише своје захтјеве, ако до тог чуда уопште икад и дође.
