Пише: Елис Бекташ
Суочена са проблемом све гушћег саобраћаја, па самим тим и све већих потреба за паркинзима, требињска градска управа рјешење је пронашла у прихватању кршења законске норме, односно у признавању властите, али и полицијске немоћи пред возачима који су годинама користили тротоаре за паркирање својих четвороточкаша, чиме су требињски пјешаци и формално постали грађани другог реда, односно обесправљена маса која не може да рачуна на подршку власти у остваривању својих права.
Да ствар буде још бурлескнија, градска управа је паркинге на тротоарима опремила соларним сензорима који су повезани са информативним панелом на ком возачи могу прочитати податке о броју слободних мјеста за паркирање. Скупо плаћени буџетским новцем, сензори су својој чудној и разуму несхватљивој сврси служили непуне двије године, а потом је донијета одлука да тротоар у Улици Краља Петра, коју Требињци зову још и Главном, буде враћен пјешацима.
Пошто су у посттранзицијском лавиринту тијела јавне управе и органи јавне безбједности, не само у Требињу већ знатно шире, изгубили кредибилитет и ауторитет нужан за спровођење закона, није било довољно возаче подсјетити на оно што су још давно и сами морали схватити – да тротоар не служи за моторна возила већ за пјешаке, па је тај тротоар пред насртајем неодговорних возача морао бити заштићен инжињеријским запречавањем, односно постављањем кордона челичних стубића. О одговорности за трошење буџетских средстава на један неплански захват који није потрајао ни један читав изборни циклус било би илузорно говорити.
Челични стубићи морали су бити постављени чак и на пјешачки прелаз код хотела Платани, јер је несхватљиво велики број возача сматрао да је сасвим прихватљиво и оправдано да свој аутомобил паркирају на пјешачком прелазу док оду купити бурек у оближњој пекари или провјерити цијене телефона у М:теловој пословници. Дугогодишњи презир према цивилизацијским тековинама и према закону као чувару идеје јавног добра претворио је не само Требиње, Српску и Босну и Херцеговину већ и околне земље у простор стихијског друштвеног живота лишеног сваке визије о сутрашњици и повјереног на управу пословним интересним групама које се називају политичким странкама и чија се политика своди на слуганско подилажење интересима капитала те на удовољавање властитим императивима грабежи науштрб идеје јавног добра без које нема ни нације ни грађанина. Односно има их али искључиво као ојађених карикатура.
Домаћински однос према заједници и њеним добрима регресиран је на економију сеоског газдинства, која је драгоцјен и хвалевриједан концепт, али која једноставно није потентна да послужи као основ за управљање градом као неупоредиво сложенијом структуром. Још је Перикле разумио да Атина не може постати пунокрвни град опонашајући атичка села већ да мора развити свијест која уважава и штити интересе различитих друштвених група које настањују град.
Данас, нажалост, у постјугословенском простору умјесто Периклове, преовладава демагошка и шићарџијска Алкибијадова свијест од које се раскошна Атина никада није потпуно опоравила, упркос томе што је на крају смогла снаге да Алкибијада драконски казни за његов авантуризам, јер чак и краткотрајно толерисање демагогије и шићарџијства на тијелу и на души друштва оставља дубоке и болне ожиљке, а чему онда да се надају они који то толеришу већ деценијама.
У Босни и Херцеговини ближе се локални избори на којима ће се одлучивати о томе ко ће у наредне четири године водити локалне заједнице. Политичке структуре које се боре за радно мјесто на буџету и овај пут ће преварити бираче својом демагогијом, па чак и тамо гдје дође до промјене бирачи ће опет бити преварени из простог разлога што не постоји супстанцијална разлика између оних који држе власт и оних који би да власт одмијене. Политика овдје почива на накарадном појмовнику и на материјалном интересу као предатору јавног и заједничког интереса, а друштво је давно пало у хипнотички транс и летаргију хуманитета па је стога немогуће да се појави артикулисана политичка идеја која би се могла надати изборном успјеху.
Довољно је погледати доминантне наративе у предизборној кампањи и видјети неугодно велики број бошњачких политичара који на изборе на којима се одлучује о питањима попут одвоза смећа и регулације саобраћаја излазе као браниоци Босне и Херцеговине и такође неугодно велики број српских политичара који се за посао у тијелима локалне управе боре као браниоци Српске. То није ништа друго доли симтпом постидеолошког лудила и смртно обољеле друштвене и политичке свијести на чије мјесто је ступила ропска и квислиншка свијест која пристаје на свој неоколонијални статус.
Због тога ће, ко год да побиједи на предстојећим изборима, то бити Пирова побједа јер ће се побједник наставити понашати по узусима које успоставља посттранзицијски и колонијални корпоративизам ком јавно добро и интерес народа и грађана на меко окупираним подручјима са привидом демократије не значи апсолутно ништа и који има развијене механизме да свијест и народа и грађана гурне још дубље у хипнотичку пасивност и у летаргију.
Зато ће данашње изборне побједе у будућности постати горки и нејестиви плодови чије ће отровне састојке осјетити читаво друштво али и побједници с њим. И тада ће бити касно за кајање због властитог тупила које је одабрало пут пропасти јер је одбијало схватити да проклети тротоар служи за кретање пјешака а не за паркирање аутомобила, а буџет да служи за планско улагање на добробит читавог друштва а не за демагошко и шићарџијско трошење на идиотске пројекте без будућности.
