Пише: Елис Бекташ
Зуца је дјечја и тинејџерска игрица која се игра на сљедећи начин – један учесник, онај који је у зуци, дланом заклони око како би сузио периферно видно поље а други длан провуче испод пазуха и постави га са унутрашњом страном према напољу. Потом остали учесници наизмјенице ударају у тај длан а онај ко је у зуци након ударца има право да се окрене и погађа ко га је ударио, док остали играчи дижу руку у знак признања да су баш они задали ударац и притом зује као осице.
Неупућеном посматрачу та игрица мора изгледати будаласта, зато што будаласта и јесте и зато што она потхрањује један од најстаријих друштвених калупа – руља против појединца. Ипак, зуца није посве лишена сврхе. Она не само да, на помало сиров и рудиментаран начин, дјецу и тинејџере подучава основама практичне психологије, већ служи и за успостављање социјалне хијерархије, истина, на прилично прималан и атавистички начин који се у пракси често претвара у неку врсту злостављања оних који у групи нису омиљени.
Зуца, наиме, не почива на способности играча да погоди од кога је примио буботку, већ на немогућности да играч сазна ко га је одиста ударио, чак и ако прстом покаже на њега, уколико је остатак групе вољан да се међусобно штити и да лаже.
Елис Бекташ: Додиков пут од језика идеологије и језика пропаганде до језика кретенлука
Након што је улудо потрошило године на слијепо вјеровање германским и америчким бирократама и на скоро сексуалну, фетишистичку фиксацију на Милорада Додика, притом занемарујући буквално све друге аспекте све драматичније стварности, политичко Сарајево наједном се пробудило – у зуци. Најтужније, али и најзабавније, у свему томе је то што оно и даље прстом показује на Додика, а буботке уствари стижу са свих других страна.
Након тријумфалистичког заноса над пресудом Додику, донијетом на основу политичког волунтаризма високохистеричног представника Шмита, чиме је успостављен преседан са елементима правног насиља, и након сублентавог вјеровања да Шмит своје менгелеовске захвате над правосуђем спроводи с циљем спашавања Босне и Херцеговине, политичко Сарајево обрело се разгаћено, лишено сваког политичког кредибилитета и субјективитета и препуштено на милост и немилост властитим заблудама.
Можда у томе лежи коријен нечег што ће у будућности дати спасоносне плодове, али пут до њих биће веома тежак и трновит. Политичко Сарајево и политичко бошњаштво у посљедњих три деценије по први пут у повијести добили су прилику да се старају о самима себи и показали су се као болно недорасли таквој прилици, проћердавши је на закашњели национални романтизам и на хрвање у блату са прагматизмом и са модернитетом, једном рјечју, на борбу против реалитета.
Са само наизглед спектакуларним, а у ствари очекиваним Додиковим повратком у политички ринг, пред политичким Сарајевом нашле су се само двије опције – или коначно уважити реалитет и прихватити да је Босна и Херцеговина композитна државна заједница у којој је Дејтонски споразум свима додијелио тачно онолико колико могу понијети на својим нејаким плећима или наставити путем будаластог националног романтизма и погубне борбе за Босну и Херцеговину као халуцинантно испарење из ратне Платформе предсједништва РБиХ.
Милорад Додик није никакав политички супермен нити политички геније, већ само маестралан политички прагматик и жонглер, обдарен скоро нестварним инстинктом да осјети шта његова бирачка маса очекује на подсвјесном нивоу. Додик није способан стварати нове вриједности и успостављати нове вриједносне односе, он само велемајсторски жонглира постојећим категоријама и концептима, али и такав таленат му је довољан да буде шампион једне сеоске лиге каква је босанскохерцеговачка политичка сцена.
