Пише: Елис Бекташ
О Тургету Охолом кагану хумском повијест нам ништа не казује па ни то зашто није понио надимак Мудри кад је одиста мудар онај владар који хроничарима забрањује да записују бројне подвиге и јунаштва и многе побједе сјајне као пун мјесец а ни пјевачи их нису смјели у својим пјесмама спомињати док њима увесељавају чељад на светковинама.
Након једне велике побједе над лајавцима из низије заповједници хорди и племенски поглавари одбише узети свој дио плијена негодујући због ускраћене славе.
Два су разлога, реч Тургет пред чијим су се дигнутим жезлом незадовољници одмах утишали, што ваши подвизи и ваше побједе ни записани ни опјевани нису.
Кад дође наш час да нестанемо учинићемо то достојанствено и како доликује дакле без страшног терета памћења коjи би нас претворио у робове што наричу и пјевају злогуке тужбалице док живе животе које би и наши пси с презиром одбацили.
То је један разлог а казаћу вам и други.
Ми не памтимо наша дјела али памте их зато демони међу којима нису сви добродушни и нама наклоњени.
Они злуради и сплеткама склони наше ће подвиге и наше побједе кроз снове откривати народима који ће доћи послије нас и ти ће их народи себи приписивати и у својим ће их пјесмама опјевавати и у своје књиге и законе записати.
Ако ми сами учинимо наша дјела бесмртним вријеме што долази неће нас памтити другачије доли као слабиће који ни властито јунаштво не бијаху кадри сачувати јер то јунаштво можда не бијаше њихово већ су им га тек демони кроз снове исприповиједали.
Кад је Тургет завршио свој говор заповједници и поглавари наставише шутјети збуњени и постиђени али лице кагана хумског онда се озари и рече им још и ово – према нашем добром и хвалевриједном обичају и закону наставићемо са слављем претходно заборавивши ово ваше јунаштво као и ову вашу глупост која ме је и растужила и обрадовала у исти час.
