Пише: Елис Бекташ
Постјугословенски Балкан, увријеженом вјеровању насупрот, није суштински одређен историјом. Черчилов афоризам по ком Балкан производи више историје него што је може поднијети није ништа друго доли виспрена али супстанцијално нетачна доскочица јер Балкан, наиме, не производи историју, он по правилу прежвакава историјске мрвице отпале са трпеза у центрима моћи.
Но ласкање је демонски заводљиво, па тако поприличан дио Балкана воли вјеровати у своју историјску битност и своје локалне зађевице, од којих су тек ријетке премашивале провинцијски значај, проглашавати пресудним догађајима европске па и свјетске историје. Управо је та неспособност Балкана да самога себе разложно сагледа и разумије оно што га суштински одређује.
Та неспособност извире из дубоко укоријењене запуштености и обликованости друштва искуством сатрапије и проније, услијед чега је то друштво осуђено на одсуство динамичности и субјективитета и због чега је лишено имунитета према политичким и идеолошким застрањењима.
Елис Бекташ: Хибрид као једино могуће стање живог идентитета
Само наизглед парадоксално, Балкан као дубоко регресиван и ретроградан збир друштава предњачи у одређеним историјским процесима, што је и разумљиво јер друштва лишена имунитета и са само површним искуством модернитета неупоредиво брже показују знаке болести. Ти процеси, нажалост, нису од оних који ће донијети ишта добро.
Југословенски Балкан у двадесети вијек улази без грађанина као политичког субјекта и без јавности, која је сведена на шачицу имућних по чаршијама и на интелектуалце, али само оне који су у служби политике, те са нацијом чији је концепт резултат лошег преписивања европских концепата, због чега се може рећи да у прошли вијек улази и без нације.
Прва Југославија, она монархистичка, била је све само не подесно тло за развој модернитета. Штавише, може се рећи да је она била некакав крижанац Аустро-Угарске и данашње Вучићеве Србије, ове прве у административном и структуралном погледу, а ове друге у погледу економије односно распродаје и крчмљења јавних добара страном капиталу.
Она друга, социјалистичка, чињенично је са собом донијела одређене еманципаторске елементе, али они су били условљени послушношћу ригидном једнопартијском режиму услијед чега је та еманципација остала плитка и на нивоу амбалаже, односно никада није прожела читаво друштвено ткиво. Уједно је и она у структуралном погледу била својеврсна копија Аустро-Угарске, због чега је, са већ споменутим једнопартијским режимом, чинила веома јалово тло за узгој модернитета нације и субјективитета грађанина.
Са пропашћу те друге Југославије, југословенски Балкан улази у епоху демократије, која овдје стиже као бирократска процедура и као неоколонизаторски механизам за постављање корпоративних послушника на власт. Почетак те епохе обиљежен је и ратовима чија је сврха била убрзана прерасподјела политичке моћи и успостављање нових власничких односа.
Упоредо с тим процесима југословенски је Балкан по први пут у историји дочекао и артикулисање грађанске свијести али и оне националне, која је по први пут добила прилику да не буде ексклузивистички октроисана одозго. Авај, са претходним искуствима и дубоко усађеним страхом од модернитета и слободе, те са још дубље усађеним фетишом на очеве нације и на моћне владаре макар они и не били домаћи, ни грађанска ни национална свијест нису имале пуно изгледа да преболују дјечје болести и да стасају у зреле феномене.
У удруженом злочиначком подухвату домаћих и страних структура моћи, грађанско и национално су представљени као феномени осуђени на нужни, бескомпромисни и вјечити антагонизам, а друштвима је конфликт сервиран као једина извјесност, да би се друштва на тај начин пасивизирала и претворила у лако управљиве масе. Чак и повремени друштвени бунтови не схваћају суштину проблема и у њима нема покушаја да се такво стање надиђе, већ се кокетира са постојећим концептима и настоји се преотети их од владајућих структура, што је само продужавање агоније.
Недовољно артикулисан и преко сваке мјере очиновничен и бирократизован грађански, невладин сектор, у ком су фондови и грантови доминантна мотивација за дјеловање, те карикатуралан национални оквир који не надилази границе примитивног, сладуњавог и патетичног фолклора, показатељи су потенцијала балканских друштава и њихове запуштености.
Са уласком свијета у нову епоху, обиљежену пљачкашким експанзионизмом Вашингтона и коначним одумирањем концепта суверенитета малих држава, те деструкцијом постојеће архитектуре међународних односа, југословенски Балкан показао је своју недораслост историји, својствену онима који су одгојени да прецјењују властиту историју, и умјесто да мудро и лукаво купује вријеме, он се убрзано сврстава, при чему то сврставање није одраз јавног интереса већ уских, скоро па ситносопственичких интереса владајућих олигархија.
За то вријеме друштва шуте или тихо гунђају, овако као што ја чиним овим текстом, јер су та друштва дочекала три коначне и давно најављене смрти: смрт јавности, смрт грађанина и смрт нације. Не треба превише оплакивати та три покојника који су овдје свакако били мртворођенчад и који су пропустили сваку прилику да се самоосвијесте која им се указала.
Уосталом, можда нека друштва и нису створена за свијест, субјективитет и модернитет и можда ће бити срећнија уколико им се пружи прилика да слугански учествују у привиду историје, како би сутра имали шта да фолклорно опјевају. С те стране посматрано, чини се да је скаредна естрадна карикатура Томпсон пуно боље разумио политичку, грађанску, националну па и цивилизацијску онтологију југословенског Балкана него сви академици скупа. Зато они који још увијек немају свог Томпсона помало завиде онима који га имају.
