Сјећате ли се ви, драга дјецо, кад је Федерација Босне и Херцеговине тек устројена па се некакви кантони појавили а у њима читав буљук некаквих министарстава те је сваки референт па чак и шофер у тим кантоналним министарствима у свом селу био титулиран као министар, напола у шали а напола стога што прости пук вјерује да услијед саме физичке блискости с министрима нешто од њихове моћи прелази и на особу која им се у близини налази. Плебсизација постјугословенског политичког простора учинила је да те појаве не остану поштеђени ни други друштвено-политички оквири, па сте импресиван број таквих министара могли пронаћи у многим забитима и вукојебинама у које је стигла демократија која овдје никад није схваћена другачије доли као министровање и као час Куртиних а час Муртиних пет минута.
Но с језиком се не ваља поигравати и олако га доживљавати те се тако та ријеч, која је у почетку била добродушно и безазлено ћерање шеге ускоро угнијезди у саму онтолошку супстанцу сваког од тих референата и шофера и они мало помало почеше ходати и говорити и уопште узевши понашати се као прави министри и ускоро себе никако другачије нису могли доживјети доли као праве правцате министре којима припадају многе службене привилегије и многе друштвене почасти. Ми смо се у тај вакат знали зајебавати, да не кажем шалити, тако што при уласку у кафану препуну чељади одмах с врата викнемо – хооој министре! ко бива да неког познатог зовемо, па се онда до суза смијемо бројећи главе које су се окренуле на тај повик мислећи да је баш њима упућен.
Тада је све то нама изгледало као дјечја болест која се нужно мора прележати да би новоуспостављене институције ојачале и стекле имунитет па нас повеле у друштво цвјетајуће демократије и легализма, али ја вам прав стојим да смо ми тада били у големој заблуди и да то нису биле никакве болести већ је то било доба невиности и безазлености те доба полета и заноса и зато се ја почесто с тугом и некако меланхолично сјетим свих тих референата и шофера који су се одазивали на ријеч министар и који ни кравату нису знали свезати а да себи не угрозе функције респираторног тракта а неки су и различите чарапе знали обући против урока не би ли тако што више наликовали стварним министрима и замислим их како воде данашња министарства и друга тијела јавне управе умјесто ових што их ко бива воде а уствари их потплићу и спотичу па министарства и друга тијела јавне управе потуцају и шантају као шепава и бангава кљусад, али не препуштам се баш дуго том сјећању већ брзо одмахнем руком уз резигнацију и себи у њедра промрмљам – плач неће вратити одбјегле камиле.
Џаба нам је сад туговати кад нисмо знали цијенити оно што имамо већ смо се томе изругивали па смо за казну добили ове што им се ни наругати не можемо јер већина њих уопште не би могла схватити да им се ругамо а камоли да схвате какав сложенији сегмент стварности која им је повјерена на управу и старање. Ипак се, драга дјецо, нећемо препуштати малодушју и безнађу јер садашње стање уопште није тако страшно, већ ћемо се потрудити да упамтимо лица, кретње и мумлање данашњих министара како бисмо их се у будућности могли сјећати с носталгијом и меланхолијом и резигнирано говорити – ех, да су нам сад они стари министри који су барем знали пронаћи зграду у којој им се министарство налази, а не ови што их резервни састав милиције мора водити на посао да успут не залутају и не изгубе се.
Све ће то у некој далекој будућности довести до тога да ријеч министар буде сматрана за најгрђу и најпоганију увреду па ће се чак и пиштољи и чакије потезати кад неко неком подвикне – хооој министре! мада ја лично не знам што бисмо уопште морали чекати ту будућност кад већ сад постоји као гранит чврсто упориште за категорисање те ријечи међу увреде и псовке које пристојна чељад не узима у уста а поносна и достојанствена чељад и насиљу прибјегава ако им неко ту ружну ријеч упути.
Елис Бекташ
