Док размишљам о томе како је сјевер Црне Горе саобраћајно повезан са Подгорицом и јужним дијелом државе, не знам због чега, али присјетим се оног документа који се звао “Просторни план посебне намјене за Бјеласицу и Комове”, и комичне идеје о трамвају којим би било спојено пет градова у подножју ових планина.
Било је то вријеме рецесије, план је био још у фази јавне расправе, а идеја о трамвају се чула од једног функционера који је сасвим озбиљно казао да пет градова, Колашин, Мојковац, Бијело Поље, Беране и Андријевица имају своје нове туристичке капацитете, да су између њих Бјеласица и Комови, а градови се могу повезати трамвајском линијом.
Такви примјери постоје у Европи, додао је убједљиво. Слатко смо се смијали, а мене је изјава инспирисала да тада напишем текст о томе како није тешко замислити навалицу на почетној станици „трамваја петице“, како смо га назвали, у Колашину. Отадле се преко Матешева, па тунелом испод Трешњевика, стиже у Андријевицу.
Затим до Берана, па опет долином Лима према Бијелом Пољу. Ту би постојала дилема да ли улазити у град или да Бјелопољци долазе на станицу Рибаревине, због уштеде у шинама. Онда слиједи заокрет према Мојковцу, са тунелом испод превоја Крстац, и опет у Колашин.Трамваји модерни, вожња удобна и брза. Поласци сваких десет минута. Карте јефтине, без потребе за шверцовањем.
Попуст и преплата за студенте, јер би свих пет градова у међувремену постали универзитетски центри. Некако се вјеровало да ће бити задовољан и Пеђа Булатовић који је вазда жалио због студената који завршавају факултете, а нијесу стали ногом на трамвајску пругу.
Можда је заборављено, али ваља подсјетити да се у јавним расправама чуло како ће бити изграђена и пруга од Бијелог Поља до Берана, и даље тунелом испод Чакора до Пећи. Ту смо ми додали како би због добросусједских и ширих регионалних и интеграционих разлога ова пруга неђе требало да се веже на пругу Брчко – Бановићи.
Израду „Просторног плана посебне намјене Бјеласица и Комови“ наручило је тадашње Министартво уређења простора и заштите живитне средине. На том послу је путем међународног тендера ангажован конзорцијум који су чинили Завод за урбанизам и планирање из Подгорице, Хорват и Хорват из Загреба и Ецосигн Моунтаин Ресорт Планерс Лтд из Канаде. Да се обрађивачи нијесу шалили када су нам пројектовали будућност, нове градове, терене за голф, голфска насеља и слично, говорио је и рок за реализацију од двадесет година, планирана улагања од милијарду и по еура, десетине хиљада лежајева и 14 хиљада нових радних мјеста.
Црна Гора би, писали су планери, за двије деценије могла достићи ниво Тирола, Канаде, Новог Зеланда и Аустралије. Звучало је толико добро да се вјеровало како ће, када се све из плана реализује, Европска унија приложити апликацију да се нама придружи, а ми ћемо постављати услове и давати статусе кандидата, свима појединачно. И увешћемо визе, јер ће бити навалица љубитеља зимских спортова. Нећемо пуштати свакога да нам долази у госте. Пробираћемо најбоље. И најподобније туристе. Тада би странци имали право да се учлањују у црногорске партије, за пола милиона еура. То би се звало партијско држављанство. Трак паре, трак партијска књижица.
Шалу на страну, „Просторни план посебне намјене Бјеласица и Комови“ радио је врло широк тим који су чинили преко педесет стручњака, страних и домаћих, из свих животних области. Тешко је било повјеровати да је неко од њих чинио то бесплатно и из љубави. Негдје је саопштено како је израда коштала милион и педесет хиљада еура.Одавно је уочено – јесте скупо радити нацрте пројеката, али је много скупље реализовати их и претакати у стварност. А у Црној Гори нема потребе и обећати и урадити. Са колико је пројеката, скица, преднацрта, нацрта и агенди, вишедеценијска власт улазила у предизборне кампање, и увијек побјеђивала? ПППН је ступио на снагу прије 13 година.
Дакле, скоро деценију и по након израде тог документа, ствари су слабо одмакле од мртве тачке. Усред још једне туристичке сезоне, на сјеверу има макар пет критичних саобраћајних тачака које ће сваки, не само туриста, него и становник овог региона, покушати да избјегне.Након што сам ових дана истресао бубреге од Колашина до Матесева да бих се укључио на аутопут, и назад на исти начин, савјетовао сам пријатеље из Котора да избјегну ту дионицу и да према Беранама продуже преко Трешњевика.
Људи ме послушали, и када су добро одмакли, на једном мјесту дочекао их багер паркиран посред пута. Возачу се трага знало није. Хоће ли и када помјерити багер, нико од мјештана није могао да одговори и савјетовали су их, као многе тога дана, да се врате и иду преко Колашина. Псују они, псујем и ја јер ми је криво сто сам их навео на ту авантуру. Врате се до Матешева, и крену за Колашин дионицом која се санира док колоне туриста иду према мору. Тих девет километара траје минимално пола сата вожње, уз ризик да хаваришете ауто.
Радови су и на тек отвореном аутопуту и добрим дијелом возите само једном траком.Нешто сјеверније, туристи из Србије одавно избјегавају да иду преко прелаза Драченовац. Нико не зна да каже када ће бити завршена реконструкција двадесет километара пута од Рожаја до Шпиљана. Невиђена срамота. Због те дионице редовни аутобуси касне и до три сата. Становници Рожаја не иду више тако често на кафу у Нови Пазар, јер им се не исплати да разбијају аута и чекају у колонама. Мјештани села на тој траси штрајкују јер не могу стићи ни до болнице у крајњој нужди.Њихов суграђанин, ресорни министар, ћути. У свој посао се не мијеша ни због чињенице да је “Еуроасфалт” прекинуо радове на обилазници око Рожаја. Овај посао вриједан двадесет милиона еура уговорио је други, бивши министар, из истог града.
Како је босанска фирма “Еуроасфалт” у Црној Гори одједном добила послова у вриједности око шездесет милиона еура, испитује Специјално државно тужилаштво. Иста компанија никако да заврши пут од Језерина до Лубница, са тунелом “Клисура”. Са уговорених 37 милиона, цијена је у међувремениу порасла скоро дупло. Последњи рок за завршетак који је требало да буде данас, помјерен је опет до краја године и почетка зимске сезоне.
Пут краља Николе од Андријевице до Матешева, преко Трешњевика, последњи пут је асфалтиран прије пола вијека и често је у прекиду. Сада се најављује да ће ускоро кренути радови на санацији магистралног правца од Рибаревина до Берана. Са сасвим извјесним застојима, до Подгорице ће се тако, умјесто сат и по, возити можда и четири сата.Онда опет помислим на обећани трамвај. Ако неко још вјерује у ту бајку, молио бих да интервенише да ремиза буде у Матешеву. Да се ту направи и велики, бесплатни паркинг, гдје би остављали аута на путу за Подгорицу и назад.
Штедимо гориво, а трамваји јефтини, редовни, брзи и не касне. И тако, док се не заврше све санације и обећана друга дионица аутопута. Није забрањено маштати. Ово је земља у којој смо тридесет година слушали бајке. Мој колега и пријатељ Мићо и ја сретамо ових дана другара који већ више година ради у Америци. Договарамо да пијемо кафу, а он примјећује – и прошли пут када сам ту био рекосте да ћете звати, па се не јависте.
Аууу, Гојко друже, одговарамо му, забрињаваш нас. Предуго си тамо, попримио си те чудне западне вриједности да се мора испунити што се обећа. Него, ајмо један круг “петицом”, па ћемо се испричати.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
