Пише: Елис Бекташ
Док хрватска влада глуми узоритост и моралну надмоћ, дијелећи пацке Црној Гори због Мандићевог телеграма саучешћа, дотле међу хрватском младежи бубре плодови дуготрајно узгајаног фашизма. Не, овдје није ријеч о стилском претјеривању, сцене са сплитских улица прије утакмице Хајдук – Ајакс, као и призори са Пољуда, у сваком свом аспекту потпадају под семантички опсег појма фашизам.
Док се Европа згража над дивљањем Торциде, која својим ћурликањем призива Хитлера и Аушвиц, дотле се хрватски званичници ограђују и извињавају, настојећи да тај скандал представе као инцидент и дјело неодговорних појединаца или малих навијачких група. Било би и за Хрватску и за њене сусједе добро да је тако.
Авај, читава та ствар са фашизацијом омладине није ни тако једноставна ни тако случајна. Дивљање са сплитских улица плод је дуготрајно и брижљиво узгајаног свјетоназора обликованог вулгарним ревизионизмом, популизмом, хомогенизацијом и моралним супремацизмом без икаквог упоришта.
Црно-бијели поглед на историју, у којој смо „ми“ увијек и искључиво добри, племенити, невини и жртве, а „они“ експоненти зла у чијем је сузбијању све допуштено, по законима дијалектичке нужности морало је процвјетати у ерупцији фашизма. Јер фашизам је чудна звјерчица, нимало подесна да буде кућни љубимац. Док је мали, чини се да га је могуће припитомити и дресирати, али чим мало поодрасте, он покаже своју исконску и за човјечност неукротиву ћуд која признаје само закон чопора.
Деценије балављења хрватске владе над злосрећном судбином Хрвата пред хашким Трибуналом, прослављање највећег етничког чишћења у Европи након Другог свјетског рата као величанствене војне побједе, константно страшење друштва југословенском, комунистичком, српском, исламском, руском… пријетњом, толерисање Томпсоновог усташлука перфидно уграђеног у његове домољубне пјесмуљке… све су то били више или мање отворени позиви млађим нараштајима да се одрекну мишљења и препусте се заводљивом зову хомогенизације.
Сплитска полиција покренула је истрагу у случају Торцидиног фашистичког дивљања прије и током утакмице Хајдук – Ајакс и не треба сумњати да ће, због смањивања европског притиска на Хрватску, та истрага довести до неких навијачких вођа који ће потом бити осуђени на прекршајне или условне казне.
Но ти су запјењени навијачи можда и најневинији у читавом случају. Они су само већ споменута дијалектички нужна посљедица вишедеценијског дјеловања институција хрватске државе, дијела академске заједнице и медијске сцене, терора ветеранских удруга… Да би се открили прави кривци за сплитску фашистичку ноћ, истрага би морала да се протегне деценијама унатраг и да истражи много шири друштвени оквир, почев од Туђмана.4
Нажалост, сплитска полиција нема капацитет за тако сложену истражну операцију и зато ће јавности бити понуђен неки тупави Педро са пољудских трибина, да на себе прими кримен дуготрајно охрабриваног и узгајаног фашизма. Хрватска ће добити похвале од Европе, па чак и од Израела, за проналажење и кажњавање кривца, а већ сутра ће се негдје хрватска младеж окупити да уз Томпсона арлауче за дом спремни. Јер, како је већ речено, фашизам се не да припитомити.
