Пише: Милорад Дурутовић
Вријеме понекад промијени значење текста а да не помјери с мјеста нити једно једино слово. Јасније речено, нечија каснија биографија или историјски епилог учине да оно што смо некада читали као увјерљиву мисао пред нама наједном искрсне као фарса, сумња и повод за преиспитивање сопствене (читалачке) наивности. Како то?
У Никшићким новинама од 12. јануара 1995. године налази се приказ Александра Јеркова посвећен књизи Светозара Маровића Вријеме искушења. Наслов тог текста — „Промишљеност као политичка чврстина” — данас звучи некако подсмјешљиво, као да су се у њему, сасвим несвјесно, састали један пропали политички идеал и питање које је касније постало неизбјежно. У Маровићевим есејима угледни професор и критичар препознаје интелектуалну ширину и способност да се политика сагледа изван дневног блата. Међутим, три деценије касније, Светозарова „судбина“ том приказу даје нов, карикатуралан контекст, те се некадашња похвала мудрости данас чита под теретом сурове реалности о моћи, похлепи и такозваној правди.
Критичар 1995. године, наравно, није морао нити могао бити пророк. Но ипак, овај сусрет текста и биографије приморава нас да се запитамо: какву то утјеху тражимо када у политичару проналазимо „интелектуалца” и зашто филозофском угледу тако лако приписујемо морални имунитет?
Познавање великих идеја никада никога није спасило од ниских искушења — па зар нас књижевност томе не учи убједљивије од свих других дисциплина? Спретно владање језиком историје и метафизике често јесте најпривлачнија козметика власти; тренутак у ком политика од културе позајмљује мало сјаја да прикрије сопствену плиткост. (Данас смо, додуше, сишли степен ниже: политика више и не позајмљује од културе, већ са естраде, нудећи простаклук као врховну добродјетељ).
Случај Маровић: Од 400 милиона евра до политичког договора о неизручењу
С друге стране, једнако би било погрешно запасти у супротну крајност: да због каснијег слома једне политичке каријере ретроактивно прогласимо безвриједним све што је аутор икада написао. Тиме бисмо мисао подредили истој оној суровој, казненој логици којом политика иначе суди — да вриједност ријечи у потпуности зависи од позиције онога ко је потписује. (Нагледали смо се уосталом којекаквих „ретроакција“ у црногорској политици.)
Књига, на срећу или на жалост, није исто што и њен аутор. Она може садржати истиниту мисао коју њен творац једноставно није био кадар да одживи, таман да одробија. Светозаров животопис, дакле, ту мисао не поништава, али мијења наше читање, откривајући понор између онога што се мисли и онога што се дјела. Тако вријеме постаје критичар: чува текстове, али мијења наш поглед на њих и на оне који су их писали. Ваљало би зато изнова читати и Маровићеву књигу и Јерковљев приказ, али са свијешћу да књижевност није судница, као што ни критичар није судија људске душе или савјести. Стога, у чеоном судару књиге и биографије само читалац може проћи без потреса мозга, али и то под претпоставком да није лаковјеран, да га не може олако заварати интелектуално-политичка елоквенција. Одговорност се кад-тад рађа, макар из пепела.
На концу, остаје нам тек она позната тврдња драгог професора Јеркова — да је наша књижевност боља од нас. Додуше, имајући у виду какви смо, то и није неки нарочит комплимент за (нашу) књижевност.
Извор: РТНК
