Пише: Елис Бекташ
Девети по реду општи избори у Босни и Херцеговини по својој енергији и реторици највише наликују оним првим, из 1990. године. Већ сама та чињеница довољна је за непорецив закључак да политичке снаге у тој земљи немају додир са стварношћу и да своје дјеловање граде на идејама и циљевима који су потпуно одвојени од интереса и добробити житеља те земље.
Било би, међутим, веома погрешно ако би се брзоплето закључило да је у Босни и Херцеговини у току процес повратка у скорију прошлост. Ту је ријеч о неупоредиво дубљој регресији и дегенерацији политичке, друштвене и историјске свијести, односно о регресији политички и цивилизацијски недозрелих друштава у посвемашњи предмодернитет и о одбацивању сваке еманципације.
У Босни и Херцеговини постоје искључиво националистички обликоване политичке снаге – чак и оне које се издају за грађанске, нису у стању да успоставе рационалан однос према стварности и прихватају као своје перфидно умотане националистичке визуре у којима се национално питање рјешава његовим занемаривањем и наивним вјеровањем да одговор лежи у успостављању некакве наднације прожете духом либералне грађанштине.
Националистичке политичке снаге, доминантне у сва три темељна народа Босне и Херцеговине, такође нису дорасле националном питању, већ га регресирају у моноетнички простор са идеалима јавног добра смјештеним у митску прошлост. Такво политичко ткање не може бити од користи становницима Босне и Херцеговине, већ може служити искључиво интересима страних центара моћи и корпоративним структурама.
У протекле три деценије, власти у Босни и Херцеговини, кроз које су продефиловале различите политичке снаге, показале су се као досљедно неспособне да донесу и ефикасно спроведу било који закон од стварног друштвеног интереса. Умјесто тога, присутно је све интензивније упропаштавање животне средине и повећање загађења у насељеним мјестима, стопа криминалитета вртоглаво расте, безбједност саобраћаја све је нижа а путеви су у све катастрофалнијем стању, борба против природних непогода сведена је на ad hoc реакције без стратешког планирања и превентивног дјеловања…
Умјесто таквих закона, власти у БиХ почеле су посезати за рестрикцијама у погледу слободе говора и изјашњавања, па тако полиција у РС приводи, а судови кажњавају оне који јавно истичу симболе АРБиХ, али и било које друге ознаке на којима је приказан љиљан, а у ФБиХ подноси се сулуд број кривичних пријава због слављења Ратка Младића.
Оба поступка правдају се некаквим узнемиравањем јавности која је давно отупјела и коју више не може узнемирити никаква свињарија – довољно је сјетити се одсуства реакције поводом трагедије у Доњој Јабланици, када је директна спрега политике и криминалног пословања довела до више десетина смрти, нестанка читавог једног села и до уништења виталних саобраћајница, те погледати тренутну пасивност друштва пред неспособношћу надлежних тијела да организују ефикасну борбу против пожара који већ седмицама харају Босном и Херцеговином и дугорочно уништавају читаве екосистеме.
Због свега тога, предстојеће опште изборе у БиХ не треба посматрати као ишта више од наредног чина у еутаназији друштва, да би се на његово мјесто устоличиле искључиво отупљене моноетничке заједнице које ће послушно испуњавати своју улогу серваната корпоративног капитала. Да би остварење тог циља било могуће, у Босни и Херцеговини не смију се појавити никакве политичке снаге које би, умјесто робовања историјским заблудама и беспоговорне послушности корпоративним интересима, своје дјеловање градиле на уважавању реалности и на стварним интересима друштва које желе да представљају.
Авај, такве политичке снаге не назиру се ни у повоју. Због тога Босни и Херцеговини и након ових избора предстоји још више мржње, још више нестабилности, још брже демографско исушивање, још више природних и технолошких катастрофа, још већи пораст криминалитета пред очима немоћних институција… А опет, страст с којом друштво пристаје на заблуде које му се подмећу, на наративе страха и мржње и на колективне заносе умјесто индивидуалног мишљења, чини се да је потврда да друштво прижељкује управо такву будућност. И зашто му онда стајати на путу ка њој.
Умјесто тога, ред је зажељети му сретан пут. Уз молбу да сутра не тражи саосјећање и сажаљење, када схвати да је стигло тамо гдје је жељело стићи.
