Пише: Елис Бекташ
Двојици крокодила бијаше досадила монотоност и идентичност дана који су текли обалама ријеке Нил индолентно и незаинтересовано баш као и мутна вода што је текла коритом ријеке Нил па они одлучише учинит крај неподношљивој досади те се стога удружише у злочиначку банду и начинише план да под окриљем ноћи украду плазма ТВ из куће неког уснулог фелаха.
Како рекоше тако и учинише али телевизор им унесе само краткотрајну радост и живост у свакодневницу која се убрзо врати у своју једноличну колотечину а крокодили се помирише са судбином и наставише гледат програмски садржај који се од њихових дана и од мутне воде ријеке Нил разликовао само по шаренилу а у свему осталом је био једнако досадан, једноличан и мутан. Једног су дана гледали информативну емисију политичког садржаја који је третирао не само домаће већ и иностране догађаје па тако на екрану угледаше двојицу политичара који су нешто поручивали са говорница сваки у својој земљи и обраћајући се сваки својим сиротињама.
– Јесу ли ова двојица крокодили? упита први крокодил који је имао мало диоптрие па му вид није био баш најоштрији.
– Један је поружан овако као и ми а други је некакав спљоштен овако ко и ми, каза други крокодил, али нису крокодили.
– Па што онда плачу и роне онолике сузе овако као и ми? упита први крокодил.
– Зато што говоре говоре о жртвама својих милета што су пострадале у ратним вихорима прошлих стољећа, објасни други крокодил, па морају ронит сузе.
– Ја и даље не схваћам што морају ронит сузе, каза први крокодил. Јесу ли они изјели те жртве па се сад муче пропустит их кроз ждријело и посве прогутат те им од тавког напора сузе фрцају?
– Тешко би они и свезану кокош уловили да је изједу, одговори други крокодил, али си правилно погодио да им сузе теку услијед напињања приликом гутања.
– Па шта онда гутају са онолицним усташцима? опет упита први крокодил.
– Гутају прераспоређено друштвено благо које по њиховом мишљењу није потребно друштвима навиклим на фукарлук и која би се од блага само изопачила па се зато они жртвују за општу добробит гутајући то благо, рече други крокодил, а уз то гутају и судбину своих милета да је тако сакрију и поштеде своје миллете горке и страшне истине онако као што се на смрт болесном чељадету говори хајд шта си се ту сневеслио, живићеш ти нама још сто година.
– Вала су честита и пожртвована ова двојица, узвикну први крокодил, Аллах их наградио за њихова добра дјела што их чине за своје миллете.
– Можда си у праву, одврати други крокодил, али ја од милостивог Аллаха нећу тражити награду за њих двојицу већ ћу му упутит дову да се међу нама крокодилима такви никад не појаве јер би то означило крај нашег мирног начина живота који смо очували ево већ хиљадама и хиљадама година и престали бисмо бити чувари светих тајни давно потопљених у дубине Нила па бисмо себи морали друга занимања потражит а крај ове двојице и по узору на њих вјероватно бисмо завршили као произвођачи обуће и галантерије од крокодилске коже.
– Зар одиста мислиш, упита први крокодил након што је замишљено шутио неколико часака, да би нас неко могао гурнути у безумље и натјерат да се међусобно сатиремо на весеље злураде марве коју смо још давно научили да са страхопоштовањем долази на појило и да се што брже врати у своју вукојебину?
– Наша врста памти многа страдања и многе пропасти које су биле плодови неразборите знатижеље, каза други крокодил полако и наглашавајући сваку ријеч, па стога требамо поступити у складу са мудрошћу коју нам приписују и не трагат за тим одговором већ се потрудити да нам питање што си га поставио сутра и сам живот не постави.
– Па јест тако, сагласи се први крокодил, али шта требамо учинити па да спријечимо такав развој догађаја
– Требамо још вечерас хурит овај телевизор у ријеку Нил, одговори други крокодил, док се није прочуло да смо га нас двојица украли да нас забавља јер би и други крокодили могли почет ноћу красти телевизоре и вријеме проводит зурећи у њихове екране и ко зна бисмо ли се успјели одупријети лудилу и хистерији масовних медија ил бисмо одбацили наш искуствени скептицизам и почели вјероват у измишљотине које се могу видјети и чути на тим екранима па бисмо за то вјеровање били кажњени тиме што бисмо коначно научили шта је то страх а знајући какве грозоте једни другима може починит слаба и крхка чељад обузета страхом замисли какве бисмо грозоте ми починили једни другима са овако снажним тијелима и са оваквим чељустима.
– Посве си у праву, надовеза се први крокодил који је коначно разумио суштину ахбабових ријечи, и још би те грозоте што бисмо их чинили једни другима биле увећане горчином због изгубљене досаде у којој смо уживали хиљадама година и коју смо нас двојица брзоплето хтјели одбацит и замијенит је телевизором заборављајући да је управо та досада највеће друштвено благо јер тамо гдје влада досада тамо нема ни жртава ни хероја ни интелектуалаца али нема ни извјештаченог јединства као отровног плода страха већ смо упркос свијести о колективној димензији нашег идентитета ипак сачували индивидуалност и сваки је од нас крокодил за себе.
– Захваљујући твојим мудрим ријечима, узвикну други крокодил, ја сам тек сад схватио оно што ми је сво ово вријеме било пред очима али сам био слијеп крај њих.
– А шта је то што си схватио? упита први крокодил.
– Остајући вјерни нашем презиру спрам друштвених и хуманистичких знаности, рече други крокодил, ми смо остварили два највећа идеала инсана као друштвеног бића а инсан се као друштвено биће све више удаљавао од тих идеала што је више настојао да до њих стигне путем знаности умјесто путем досаде.
– А која су та два идеала? још једном упита први крокодил.
– Идеал бескласног друштва складно стопљен са идеалом грађанске државе, одговори други крокодил након чега два ахбаба покренуше своја вретенаста тјелеса па чељустима пополовише плијен свог лоповског подухвата и однесоше га у муљ ријеке Нил у ком су многе тајне али и многе заблуде нашле своје вјечно склониште.
