Пише: Елис Бекташ
За разлику од највећег броја правилно усмјерене и одгојене југословенске чељади, ја у рат нисам отишао вођен зовом народа, нације или државе нити сам у том периоду ишта могао знати о народним, националним и државним заносима, не само стога што су се већ тад у мени назирали обриси селфхејтинг југословена с малим ј, већ и стога што сам у вртложним временима која су претходила рату ја углавном пио вињак, читао ваљану поезију и озбиљну, дакле непопуларну филозофију, те ашиковао са дјевојкама које су имале стрпљења за једног шармантног и самоувјереног младића који је иза тог шарма и те самоувјерености скривао једну онтолошку дезоријентисаност и сјеменке згађености над већинарством као обликом свјетоназора и егзистенције.
Умјесто одазивања исконском зову племена и стада, ја сам одлуку да узмем оружје у руку донио малтене инстиктивно, у часу када сам, након једног ударнички истрајног пијанства, у свом родном граду угледао некакве наоружане сподобе, међу којима би многи добили дијагнозу психопате или социопате само да су умјесто у милитантне скупине били упућени на психијатријски одјел зеничке болнице. Уз то су те сподобе биле окићене инсигнијама које се чак и данас, а камоли тад на магловитом измаку југословенске епохе, због својих нацистичких конотација сматрају неприличним и малигним, па ми је моја тадашња памет ишаретом дала савјет да није нимало неразборито бити наоружан тамо гдје такви троглодити ходају са оружјем у рукама, јер се тако повећавају изгледи за преживљавање.
Као југословен с малим ј, па макар и селфхејтинг, није ми пало на памет придруживање неким од тада бројних полудивљих милиција и фаланги са израженим вјерским и националним ресентиманом, већ сам се ставио на располагање законски утемељеној Територијалној одбрани и учествовао у стварању јединице која ће касније израсти у батаљон војне полиције и у којој сам провео читав рат. Нећу на овом мјесту разобличават многе мистификације и сулуде легенде које се плету око тог раздобља мог живота, јер оне нису од нарочитог значаја и не говоре ништа о мени већ о онима који их преносе и у њих вјерују. Биће довољно да кажем да не само да нисам провео нити један дан у безбједносним и обавјештајним структурама, већ гајим и веома изражену одбојност, на граници с гађењем, према апартчицима из таквих структура. Као војнику било ми је јасно да је њихово постојање нужност, али као човјек нисам се одрекао свог права да ми се они – гаде.
Оно што јесте од значаја, моја је тадашња немогућност да у том повијесном калабалаку уочим било какав смисао. Високоразвијена интелигенција и волуминозно знање из разних области омогућавали су ми да сагледам унутрашње законитости тог затвореног система који је само површнима изгледао као хаос, а уствари је био једна минуциозно и ингениозно осмишљена вашарска направа која симулира хаос и тако одвлачи пажњу наивнима и олакшава пражњење њихових џепова. Сврха те направе била ми је, дакле, јасна, али и даље нисам могао пронаћи смисао њеног присуства на вашару, као ни смисао самог вашара, но као разумно и адаптивно биће нисам се превише оптерећивао таквим филозофским тлапњама, већ сам настојао да свој посао обавим што професионалније и на начин који ме у будућности неће обавезивати на стид и на осјећај кривње, а да притом сачувам супстанцу властитог бића и не бацим је попут бисера пред свиње којих је тих година итекако било унаоколо, с обје стране линије фронта.
Своју згроженост над чињеницом да сам допустио да као шармантан, интелигентан и дезоријентисан младић будем увучен у југословенски етнички и грађански рат или ратове, којој се већ повијесној класификацији ко приклања, међу чијим ратоводствима нема невиних, као и своје разлоге и свој начин учешћа у њему овдје не наводим као оправдање, зато што то оправдање ником осим себи не дугујем, још мање као упутство и савјет, зато што моје лично искуство није транзитивно и тешко да иком може бити од користи, већ их нудим као опомену млађим нараштајима да се не ослањају на привид јасноће у властитим главицама – чак и у епохи информацијског благостања оне битне информације увијек недостају кад су потребне и увијек се до њих долази када је већ касно.
Ја сам до тих информација дошао прилично брзо али и даље безнадежно касно због чега сам морао улагати надљудске умне и етичке напоре како бих се довијао и изнашао начине да амортизујем чињеницу да ме моје политичко ратоводство увело у савезништво са идејама и идеологијама с којима не треба имати никаквог посла, а да истовремено не угрозим прекомјерно властити живот, што понекад и није било баш једноставно – и тад су ме, као и касније, нижи облици живота из безбједносних и обавјештајних структура посматрали као сумњивог и непоузданог, а од њиховог сумњичења и нечег можда и опаснијег највише су ме штитили моја умна супериорност, моје знање и моје вјештине, што се нижим облицима живота засигурно морало чинити као нешто узвишено али и опасно.
Виспрено, а на тренутке и маестрално играње улоге у тој водвиљској представи, захваљујући чему сам уживао углед зналца и стручњака, истовремено успијевајући да не угрозим ниједан од темеља властите етике, који се битно и супстанцијално разликују од постулата већинарског морала, помогло је да мање размишљам о мучном питању свих питања – о питању смисла тог водвиља који се називао ратом. У љето деведесеттреће, када су остаци цивилизације убрзано губили битку на свим странама у том рату, то је питање пријетило да прогута стварност попут какве црне рупе, па сам га након тога потиснуо у меморијску архиву, да се њиме бавим у будућности, под условом да дочекам ту будућност.
Дочекао сам је након нешто више од двије године, када је у бази Рајт-Петерсон потписан нацрт споразума којим се отказује даље одигравање водвиља званог ратом. У том су часу постали јаснији прагматични мотивацијски аспекти за покретање и играње те представе, но питање њеног смисла и сврхе и даље је вапило за одговором. А рат је био оно што је и данас, рубикова коцка у кавезу са мајмунима – имала је своју иманентну функцију али није било никога ко би је схватио и ко би је умио сложити.
Неколико година након рата задесио сам се у Брелима, питорескном мјесташцу на јадранској обали и тад сам први пут видио снимак Северининог наступа на сплитском фестивалу 1993. године, са пјесмом Палома нера. Пјесму сам послушао и видео погледао у стању епифанијске посвећености, а након што су утихнули њени тонови обрисао сам сузу из свог давно обешћутјелог ока па грубим и распуклим, но ипак дрхатвим гласом прекаљеног и искусног ратника прошапутао – хвала ти, Севе.
Хвала ти, јер си мом рату коначно подарила дуго тражени смисао, јер сада знам да у часу док ја стојим на самом дну свијета негдје у том истом свијету дражесна дјевојка пјева фриволну и бесмислену пјесмицу живахног ритма, врцкајући куковима и ведро се осмјехујући, као некаква богиња живота. Хвала ти, јер си ме подучила да је смисао мог рата садржан у борби да се очува способност да се препозна живот који се негдје друго весели и буја, те у свијести да ружноћа и нелагода мог личног искуства ни по чему нису обавезујући ни за свијет ни за живот у њему.
То је, ето, одговор на питање о смислу мог рата, а шта је смисао ваших ратова у којима сте учествовали или ћете учествовати или једноставно навијате за неког од њихових учесника, е за то ме већ курац заболи. Ратова је било и биће их и ја заиста немам намјеру губити вријеме на већинарске и колективистичке кретенлуке и заносе, а поготово немам намјеру објашњавати вам да није пораз већ је управо побједа живота то што неко негдје пјева и весели се у истом часу док неко негдје ратује и страдава. Све док не славе ратове, страдавања и смрт, та пјесма и то весеље побједа су живота.
И зато, умјесто да вас просвјећујем, одох још једном преслушати и погледати Северину како врцка куковима док пјева Палому неру.
