Пише: Елис Бекташ
Хипомах из Самоса у свом мало познатом дјелу О боговима (Περὶ θεῶν) наводи помало необичну и неортодоксну верзију мита о Прометеју. Прометеј бива позван на врх Олимпа, вјечитим облацима заклоњен од погледа смртника, да би био прекорен због покушаја да шибицарски превари Зевса, тако што је жртвовано говече расподијелио на двије гомиле, једну на коју је ставио месо, масноћу и ваљане изнутрице па је прекрио крвавом и изокренутом кожом и другу на коју је сакупио кости, папке и бескорисне изнутрице па све то прекрио танким наносом сала ког су Јоњани у то доба високо цијенили, а затим понудио Зевсу да бира коју ће гомилу примити на дар.
Дрчног и прогресивног титана на Олимпу није забљеснула раскош станишта богова, али пажњу му је привукао сићушан и неугледан предмет – кутија шибица коју је Зевс повремено вадио из свог џепа да би припалио лулу, па Прометеј улучи згодну прилику и прије повратка на земљу украде неколико кутија шибица да их преда човјечанству на дар. Олимпског врховника и громовника ситна Прометејева крађа и претрпљена сасвим незнатна штета можда и не би толико разгоропадиле, да Хестија, повријеђена крађом свог изума и рођенданског дара млађем брату, није наговорила Аполона да Зевсу прикаже будућност и судбину Прометејевог сићушног плијена у рукама човјечанства.
Елис Бекташ: Скаска о крокодилима којима је досадила свакодневница испуњена једноличношћу
А та је судбина била тако мучна – након многих стољећа олимпске су кутије шибица стигле и до Сарајева, у ком су искориштене за преварантски занат који је по шибицама име и добио и који је Зевса подсјетио на увредљиву претечу шибицарења када су му понуђене двије гомиле жртвоване животиње, једна ваљана али споља неугледна и друга неваљана али споља бљештава – да је разјарени громовник позвао Хефеста и наложио му да Прометеја смјеста окује за стијену на суровом врху Кавказа, а орлушинама наложи да му свакога дана кљуцају јетру која би обноћ зацијелила е да би орлови и сутрадан имали свој оброк а Прометеј своју заслужену казну.
Премда је Хипомахова верзија мита сувише произвољна и фантазмагорична, чак и по стандардима античке митологије, те досад непостојећа, она ипак није и безвриједна, јер може послужити као ваљана алегорија за разумијевање односа данашњег политичког Сарајева према феномену ЗАВНОБиХ-а. А тај би се однос сарајевске политичке чаршије према ЗАВНОБиХ-у могао смјестити и у какву бурлескну и карикатуралну травестију Есхиловог Окованог Прометеја, у којој се плијен крађе такође користи за шибицарење, јер му нико не разумијева изворну сврху и намјену, а карикатура Прометеја и примагенитурног шибицара није окована на стијени, већ је укопана на Ковачима, крај свог омиљеног лешинара који је на требевићким стијенама кљуцао јетру својим жртвама, но њихове јетре нису зацјељивале.
Премда етнички Хрват, политички Бошњак и естрадни имитатор грађанина у државном предсједништву настоји да са својим политичким савезницима до краја одигра улогу шибицара који вара прости пук ЗАВНОБиХ-ом, кријући га испод једне од кутија шибица, он уједно одиграва и једну знатно прозаичнију улогу – улогу обичне куглице у једној широј и трајнијој шибицарској представи.
А да је читава та ствар са слављењем ЗАВНОБиХ-а у сарајевској политичкој чаршији прилично перверзна и схизофрена показује се већ на визуелном плану – страх да се тој скраћеници придруже и визуелни симболи, грбови и заставе, под којима је засједање у Мркоњић-Граду одржано резултат је неспособности да се схвате макар и најважније одлуке донијете том приликом, а камоли да се разумијевањем обухвати шири повијесни и политички контекст ЗАВНОБиХ-а.
Није ми намјера на овом мјесту држати час историје и читаоца подсјећати на чињенице које и сам може лако пронаћи у свакој библиотеци или у виртуелном простору. Зато ћу указати само на најважнији аспект тог провизорног парламентарног засједања од прије скоро осам деценија – оно је одржано између два засједања АВНОЈ-а и сврха му је била да артикулише политичку вољу која је тежила ка реституцији Босне и Херцеговине као саставног елемента Југославије, односно ка обједињавању јужнословенских народа унутар заједничког државног оквира. ЗАВНОБиХ препознаје и у својим одукама експлицитно формулише да је то могуће постићи искључиво кроз консензус народа који настањују Босну и Херцеговину.
Повијест је, међутим, кренула другим токовима па су се и ЗАВНОБиХ и АВНОЈ одмах након ослобођења Југославије разбољели, управо захваљујући онима који су се наметнули као њихови једини законити тумачи и чувари, јер су они пасивизирали друштвену и политичку свијест уводећи је у монопартизам и ускраћујући јој плурализам и демократију која је, уз све своје недостатке, једина техне способна да политичку свијест друштва очува виталном, па тако и аутентичном. Плурализам и парламентарна демократија стигли су када је било већ сувише касно па се нису ни могли појавити у другачијем обличју него као повампирена реакција којој је убијање већ мртвог комунизма и инсталирање анахроних и регресивних идеала, скупа са лешинарском трансформацијом власничких односа, био довољно свет циљ да се због њега занемари и жртвује сваки друштвени и заједнички интерес.
У том часу и АВНОЈ и ЗАВНОБиХ били су неповратно мртви, јер чагаљи на челу водећих политичких снага нису имали ни слуха ни памети ни достојанства да, ако треба и бесконачним преговорима, трагају за швицарским, белгијским или чак чехословачким моделом, већ су злоупотријебили бирачку вољу организовањем два опречна референдума – првомартовски на ком је дио друштва исказао своју вољу за излазак из Југославије те плебисцит на ком је други дио друштва исказао своју вољу за останак у Југославији. Накнадни развој догађаја показује да су резултати оба та референдума били валидни, али само ономе ко се у логику разумијева као она чувена Мара у крив курац па никада није савладао логичке грешке међу којима је и она post hoc ergo propter hoc.
Оно што је неупитна чињеница, јесте да су оба референдума уствари били бугарски Кејзи Џонс возићи који су друштво одвели у бездан и потврдили да су не само одлуке ЗАВНОБиХ-а непоравтно мртве, већ је неповратно мртва и друштвена свијест која је својевремено препознала потребу за тим вијећем и која је артикулисала његове одлуке. Но самом ЗАВНОБиХ-у није допуштено да достојанствено почива у својој смрти, већ су његову лешину зграбиле скврчене канџе са младомуслиманског миндера и сервирале је слуђеном и дезоријентисаном муслиманском народу као идеал, строго пазећи да се у јавном простору не претреса стварни садржај тог идеала и да се јавности нуде само фриволне пароле и крилатице, које су подесне за пропаганду али нипошто не објашњавају дух и смисао ЗАВНОБиХ-а и његових одлука.
Тако се дошло до можда и најперверзније ситуације у данашњем Дејтонлуку, да идеолошки сљедбеници муслиманских аутономаша, који су своје амбиције о аутономној Босни и Херцеговини као законитом посједу једног народа настојали остварити у оквиру Трећег Рајха и НДХ, славе и размећу се лешином ЗАВНОБиХ-а, тијела које је судбину Босне и Херцеговине видјело у оквиру Југославије и као заједнице свих њених народа и грађана.
Зато је Жељко Комшић, као субјект чији ум не добацује даље од давно излизаних парола о ЗАВНОБиХ-у и који не схвата да то тијело не реституише средњовјековно босанско краљевство, већ унутар оквира одлука Берлинског конгреса поништава споразум Цветковић-Мачек и успоставља нове друштвене односе који почивају на уважавању политичке воље свих житеља Босне и Херцеговине, уједно и шибицар и куглица у преварантској игри осмишљеној на младомуслиманском миндеру.
И зато је Жељко Комшић странац не само у Бањалуци, већ је странац и у Сарајеву, под условом да Сарајево искрено слави 25. новембар. Уколико није странац, онда Сарајево лаже. Та је шибицарска игра знатно опаснија него што изгледа наивнима и неупућенима и онај ко је отворио врата кроз која су младомуслимански и беглучки легат ушетали у политику добро је знао шта ради, но објашњење те оцјене захтијева мало већи простор, па ћу се тиме позабавити други пут. У међувремену, не би било лоше када би читаоци узели палидрвце из кутије шибица коју је Прометеј украо на Олимпу, па њиме мало прочачкали смолу из ушију, како би могли чути и нешто друго, а не само заглушујуће и хипнотичке пароле.
