Пише: Јасна Ивановић
– Читајући неку књигу о историји гусарења наишла сам на реченицу: ,,Ово је споменуто у великом хришћанском роману Данијела Дефоа Робинзон Крусо.“ Била сам шокирана. Како хришћански? Па то је обична дјечја књига у којој се говори о доживљајима некога ко је преживио на пустом острву. Тако сам почела да истражујем и открила да је Робинзон Крусо заиста велики хришћански роман али да је за дјецу у СССР-у био прилагођен, да је све што се тицало хришћанства било избачено, исјечено и није постојало – овако је у једном интервјуу поводом своје књиге ,,Јабука са јабуке“ (Албатрос, Београд, 2016) књижевница Јелена Зелинска описала свој сусрет са необичном књижевном чињеницом о прослављеном роману Данијела Дефоа, искуство шока које би с мањим или већим одступањима могао имати сваки савремени европски читатељ.
Случајеви адаптације или цензуре књижевних дјела нису ријетки, те нису мимоишли ни класике. Да није било моралистичких, политичких, религијских и сличних интервенција у тексту, данас бисмо Гуливерова путовања недвосмислено препознавали као суморну политичку сатиру, Пинокија као лика који због разних непочинстава скончава на вјешалима, Шехерезадине приче као неку врсту сексуалног приручника, док су бајке браће Грим приређивачи ,,растеретили“ вишка еротике и насиља.
Прича о приређивању романа о бродоломнику Робинзону Крусоу ипак заслужује знатнији осврт српске читалачке публике због више знаковитих чињеница. Она почетна јесте да је то први енглески роман који је преведен на српски језик. Превод Сомборца Николаја Лазаревића штампан је у Будиму 1799. године, на 658 страница од чега и седам илустрација, осам деценија након објављивања оригинала. Новце за штампање, 1.500 форинти, обезбиједио је мецена Петар Асимаковић, уз услов да превод буде пријемчив обичном народу, у духу просветитељства. Иако роман није преведен директно с енглеског оригинала већ посредно с превода на њемачки, по записима Јована Деретића ово Лазаревићево дјело највјерније је изворнику међу многим ,,робинсонијадама“ које су се јавиле у српском издаваштву у 19. вијеку. Речене робинсонијаде, дјела о васпитању дјеце и омладине с књижевним предлошком Дефоовог романа, пратиле су европски тренд који је у другој половини 18. вијека прокламовао Жан Жак Русо у дјелу ,,Емил или о васпитању“, гдје се изричито савјетује да ,,Робинзон Крусо“ буде једино дјело које младеж треба и мора да чита. Успутна занимљивост је и то што је први, Лазаревићев превод у наслову имао податак да је дјело писано руком Робинзона Крусоа, чиме је додатно распламсавана читалачка знатижеља (,,Животъ и чрезвычайна приключенiя славнаго Aнглеза Робiнзона Круссе отъ Iорка, собственною рукою его писана. Часть первая“).
Побједом Вукове реформе, робинсонијаде воспитавају генерације и генерације младих Срба, па се у српској култури тешко може издвојити пандан утицају једног страног романа на друштво какав је имао роман о судбини чувеног бродоломника. Стога је овај роман с правом значајан дио књиге Јелене Зелинске ,,Јабука са јабуке“, коју чини скуп есеја и прича о преплитању књижевних и шире културних утицаја у Европи.
Како би изгледало европско и у њему српско друштво данас, да двадесетих година прошлог вијека Јернеј Чуковски, онај којега наша сцена највише познаје као писца канонског дјела за дјецу ,,Др Јојболи“, није из оригинала Дефоове аутобиографске књиге о духовном путу једног трговца, морепловца и бродоломника, избацио дословно сваки помен Бога и религије? У есеју Зелинске ,,Тројица с острва Очајања“, судбине Дефоа, Крусоа и Чуковског поистовјећене су духовним посрнућем и трагањем за вјером.
,– Сада сам на своју прошлост гледао с таквом мржњом, тако сам се ужасавао онога што сам чинио, да је моја душа од Бога молила једино избављење од бремена гријеха који ју је угњетавао и лишавао спокоја – једна је од бројних реченица коју су преводи избацили. У оригиналу, она је дјелић Крусоових духовних борби на пустом острву, а једнако би се могла приписати и осталој двојици протагониста есеја Јелене Зелинске – Дефоу, којега је политичка борба и залагање за више степене друштвеног морала довело до губитка иметка и стуба срама, као и Чуковском, књижевнику којега су совјетске власти натјерале да ,,ревидира“ ставове, ,,умочи перо у сопствену крв“ и напише оно што није желио. Дио есеја о Чуковском Зелинска насловљава ,,Мученик“, један ће савременик о њему записати да је ,,дивљао у осами, не налазећи пута који би му био по души, без истинског гласа, без љубави, без вјере“, док ће се сам Чуковски, жестоко мучен несаницом, црно нашалити у дневнику: ,,Ја сам јединствено биће: могли би да ме показују за новац – и не спавам, и нисам се убио.“
Би ли нашао спокоја, онај чије су маказе предвојиле суштину овог романа, да је могао завапити, како су често вапили Дефо и Крусо – Господе, буди ми помоћник јер се налазим у великој невољи! Но, у ,,адаптацији“ Чуковског, која ће послужити најштампанијим српским издањима, Богу се не моли, и Богу се не захваљује. Тако је један од пресудних тренутака дјела, када се Крусо након бродолома коначно дохвати копна, који у оригиналу гласи: ,,Нашавши се на земљи, захвалих Богу за спасење свог живота, ишао сам обалом и дизао руке к небу“, у издањима која и данас претежно пуне полице школских библиотека у бившој Југославији гласи: ,,Почео сам да трчим и скачем, и чак сам певао и играо.“
И у коначном, да ли би постјугословенском читатељу наслов овог текста дјеловао мање необично, да су маказе Јернеја Чуковског оставиле Робинзона Крусоа да одмисли свој духовни пут до краја…
