Пише: Елис Бекташ
Фотографија Надије и Саве, двоје младих, лијепих и фотогеничних студената из Србије, за кратко је вријеме постала вирална и виртуелна икона студентских протеста против Вучићевог режима који трају ево већ пуну годину. Та је фотографија заиста сјајна, начињена у маниру велемајстора пропагандне фотографије и њен аутор заслужује све честитке.
То што је ријеч о пропагандном дјелу par excellence ничим не умањује његову вриједност и значај. Само посвемашњи идиот може помислити и повјеровати да један политички процес, какав су студентски протести у Србији, може и мора протећи без пропаганде, у ситуацији у којој је врх режима сведен искључиво на пропаганду. И то, мора се признати, све хистеричнију и све будаластију.
Нажалост, та изврсна фотографија својим је сјајем освијетлила узнемирујућу чињеницу да у Србији и околним земљама живи неугодно велик број когнитивно поткраћених џуџана, неспособних за мишљење у појмовима, симболима и категоријама. Ускраћени за способност апстрактног мишљења, они нису у стању уочити разлику између документаристичке и пропагандне фотографије па их свака перцепција води ка накарадним и будаластим закључцима.
Палестинска кефија није дио Надијине свакодневне одјеће, нити Сава сваког дана излази из куће огрнут тробојком и са шајкачом на глави. Надија и Сава вјешто користе те предмете као симболе којима руше вулгарнонационалистичке парадигме деведесетих и показују свијету да је перцепција симбола динамичан процес, управо сразмјеран затуцаности или еманципованости и појединца и друштва.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Аветиња у лику ноторног Елведина Пезића, скупа са својом духовном сабраћом из соја ћацади, згражају се над тренутком у ком су двоје младих људи, са фолклорним симболима на себи, стали једно крај другог и загрлили се. И не само да се згражају већ их тај призор испуњава и неземаљским страхом, јер тај безазлени загрљај попут Торовог Мјолнира у парампарчад мрви ретроградне идеје крви и тла.
Фотографија Надије и Саве неће ујединити Србе и Бошњаке, нити једна фотографија може и треба да ради тај посао. Она има потпуно другу сврху – да покаже да је симболима, стављајући их у нови контекст, могуће удахнути и нова значења, да је могуће отети их из канџи малигних и реакционарних идеологија и претворити их у оруђе еманципације и ослобађања. Симболи на тој фотографији нису наређење, они су свјетионик који освјетљава простор потенције, простор у ком људскост и живот надјачавају мржње и страхове.
Но бошњачка и српска ћацад то не може разумјети, они у тој фотографији виде закочену стварност и себи дају за право да из једног тренутка ухваћеног објективом извлаче непристојне закључке који сежу у простор интиме и приватности ликова на њој. Баве се, дакле, послом за који, по етичким императивима, нису позвани нити су умно способни да га обаве. Докле сеже то перцептивно лудило, зорно показује трагикомични случај бошњачке ћацијевке Џенане Каруп-Друшко, којој се од протестног беџа на Савиној шајкачи привиђа кокарда.
Тако је ова фотографија, на начин само наизглед парадоксалан, ипак донекле ујединила Србе и Бошњаке – ујединила је оне засљепљене и притупе међу њима у заједничком згражању и страху пред могућношћу да ће један безазлени загрљај двоје младих људи освијетлити сву дубину понора испуњеног заблудама које се супротстављају будућности и животу самом.
Међу њима најкарикатуралнији су они који се позивају на религијска тумачења по којима је Надијин и Савин загрљај уједно и гријех и издаја. Они су доказ да су и ислам и хришћанство до многих на Балкану стигли тек као празна амбалажа, као кесица духана на којој пише духан, али у њој нема ничега, чак ни заосталог мириса те опојне биљке. Појмови, идеје и концепти религије, нације, грађанина, политике, друштва, човјека… за њих вјечито остају terra incognita и њихова је стварност осуђена да довијека буде алхемијски амалгам мржње, страха, слуганства и насилништва.
Омамљени халуциногеним испарењима из тог алхемијског поступка којим се добија еликсир лудила, бошњачка и српска ћацад у Надији виде све Бошњакиње па чак и све муслиманке свијета, а у Сави све Србе и све хришћане што их на свијету има. А такав терет ставити на плећа двоје младих људи могу само дубоко оштећена и покварена створења, створења обогаљене људскости и способна да егзистирају искључиво као безлични елемент колоније вируса.
Но, да се разумијемо, и међу онима који се егзалтирано усхићују пред призором загрљаја Надије и Саве има подоста таквих који су неугодно налик ћацадима, јер у том призору виде искључиво остварење колективних аспирација. Таквих се ваља чувати у истој мјери колико се ваља чувати ћацади, јер све су то џуџани и дрекавци који људско друштво виде искључиво као закочени, термостабилни одраз праузора из прошлости које по сваку цијену ваља оживјети у садашњости.
Закашњели национални романтизам опасан је и када се закоти у развијеним и модерним друштвима, а у недозрелим и заосталим друштвима он постаје погубан јер их претвара у заслијепљено стадо подесно да на миг господара постане топовско месо.
Надија и Сава не позивају вас на сврставање и збијање редова, не позивају вас да остварујете завјете својих предака, не позивају вас чак ни да се грлите по сваку цијену. Они вам само показују да симболи не морају бити сужањски синџири, већ могу бити и дражестан декор и да је могуће бити и Бошњакиња и Србин, и муслиманка и хришћанин, и студент и паор, и фолкер и рокер, и црн и бијел… све док у човјеку нема страха од другог човјека и од исказивања властите људскости.
Из тих појединачних људскости стасава идеја јавног добра а из идеје јавног добра стасава друштвена свијест способна и спремна да се супротстави тиранији, хохштаплерлуку, неслободи… Зато су Надија и Сава већ данас побједници а сви ви који у њима видите остварење својих колективних заблуда и отјелотворење својих колективних страхова већ сте безнадежно поражени.
