Пише: Елис Бекташ
Када су 1998. године фудбалери хрватске националне селекције освојили бронзану медаљу на свјетском првенству у Француској, по повратку им је уприличен импресиван свечани дочек на ком је централна звијезда, поред фудбалера, била Северина, а читав је дочек протекао у знаку њеног хита Дјевојка са села.
Данас, четврт вијека касније, влада Републике Хрватске сматра да је немогуће организовати дочек за бронзане рукометаше са управо завршеног европског првенства без учешћа Марка Перковића Томпсона.
Наиме, првобитно најављени дочек отказан је након одлуке загребачког градског поглаварства да не дозволи Томпсонов наступ. Потом је влада РХ оптужила градску управу да одбацује рукометну репрезентацију, њен успјех и саму идеју спорта, што је у њајмању руку будаласто, јер ништа од тога није било спорно.
Био је споран само Томпсон, та дуговјечна ситна и безмуда курвица, која нема одважности да отворено заусташкује, већ то чини некако млитаво и хињаво, у једној пјесми арлауче за дом, у другој закмечи спремни, у једној Јуре и дан, у другој јутро и Бобан. Таман по мјери кичастог и карикатуралног усташлука који већ одавно појма нема коме и због чега усташкује и који је тек отужна рефлексија изневјерених очекивања.
Но, да Томпсон не остане споран, потрудила се влада РХ која је дерогирала ингеренције градске управе и преузела на себе организацију дочека, укључујући ту и довођење бофл-естрадлије Перковића.
Премда су у читавом случају најважнији његови правни и политички аспекти, односно ингеренције и међусобне релације централних и локалних власти, њих ћу оставити по страни и препустити јавним гласовима у Хрватској да се баве тим питањем, а ја ћу бацити мало свјетла на метаморфозе естетизације као ултимативног идеолошког конструкта.
Зашто је 1998. године било могуће да се успјех фудбалера на свјетском првенству прославља уз симпатичну и врцкаву Северину и уз тактове њене безазлене поп пјесмице? Па зато што је побједа остварена три године раније, у љето деведесетпете, још увијек изгледала као стварна. Толико стварна да су чак и најгрлатији трабанти хрватског национализма, Игор Штимац и Звонимир Бобан, могли да успјех са мундијала прославе пјевушећи „ја сам дјевојка са села…“.
Вријеме је, међутим, неумитан судија и данас су у Хрватској све чешћи разборити гласови, свјесни да је та побједа, уосталом, као и све друге у југословенском грађанском рату, била дугорочни пораз хрватске државе, која је протјерала скоро четврт милиона својих грађана и, нимало неважно, пореских обвезника.
Да би се горка и отрежњујућа стварност прикрила и потиснула, није довољна Северина. Потребан је, као контрапункт, турбо-фолк мобилизатор Томпсон, који није само мегафон деснице, већ је, у перцепцији те исте деснице, и симбол мужевности. Хрватска коју Томпсон опјевава и која одзвања у лобањама десничара, схизофрено је дихотомична – истовремено и јесте и није ослобођена. Томпсон је у Чавоглавама ослободио Хрватску, али њоме, гле чуда, и дан-данас владају „црвени“ и њихови потомци, скупа са сатанистима, либералима, па чак и Србима. Којих у Хрватској више скоро и да нема.
Томпсон, дакле, није само агитпроповац и културтрегер деснице, он је и њена геј икона, парадигма национализма као симболичке хомосексуалности или, да будем мало блажи у оцјени, хомоеротичности. У Хрватској о којој он пјева слободни могу бити само Хрвати и то они правовјерни, они који не двоје о повијесним „истинама“. Привилегија слободе није предвиђена за грађанина нити за непослушне и сумњиве мањине, а поготово не за жену чије је мјесто у таквој Хрватској крај шпорета и чије су једине допуштене атрибуције вјерност и смјерност, псећа послушност.
Самосвјесна жена, која сама одлучује шта ће радити са својим умом и својим тијелом, поткопава саме темеље такве Хрватске и освјетљава неугодну чињеницу да је предимензионирана тробојка са шаховницом која се у љето деведесетпете завијорила над книнском тврђавом ништа друго доли – Томпсонове гаће.
Но, без обзира на све то, мора се признати да је Хрватска, и као друштво и као држава, у многим аспектима модернија и савременија од својих источних сусједа и да предњачи у многим историјским процесима, па тако у њој стасавање нове европске деснице у стопу прати своје узоре из Њемачке, Италије, Француске, Велике Британије… док се њени обриси у БиХ, Србији, Црној Гори тек назиру.
Ипак, питање је да ли ће та идеолошка саобразност са све јачим десничарским, па чак и ултрадесничарским снагама у Европи помоћи Хрватској у годинама које долазе. Хрватска је на свој европски пут кренула као „дјевојка са села“ која прославља побједу, а завршава га као „младић са села“ који хистерично и каприциозно одбија да прихвати да је та побједа уствари стравичан пораз, који је демографски опустошио земљу и умањио јој изгледе да се супротстави све гласнијим талијанским и мађарским аспирацијама и позивањем на повијесна права.
Титаник је тонуо уз звуке бродске капеле која је изводила химну Саре Адамс, „Ближе, Боже, Теби“. Чини се да ће Хрватска потонути уз Томпсонов домољубни турбо-фолк, у ком су хрватски мужеви јунаци и жртве, хрватске жене кротке и псеће одане, а Бог је ту присутан само у мјери у којој је Хрват.
