Пише: Елис Бекташ
Јужнословенски простори већ су пословично уроњени у идентитарно лудило, али са уласком свијета у најопаснију кризу од оне са совјетским ракетама на Куби, пост-Југославија се са новим жаром и новом страшћу препустила зову идентитета, препуштајући бављење тим питањем, као и сваки пут до сада, дилетантима, билмезима и покварењацима и бавећи се њиме на исти начин као и до сада, дакле на начин будаласт, стерилан и на пропаст осуђен.
Темељни проблем са идентитетом у недозрелим и запуштеним друштвима јесте то што се он, без обзира да ли је ријеч о етничком, националном, религијском, идеолошком, сексуалном или ма ком другом идентитетарном оквиру, доживљава као a priori задата ултимативна вриједност пред којом су све друге категорије од другоразредног значаја, односно као вриједност у чије је име допуштено порицати законе, будућност, па чак и сам живот.
За манипулацију идентитетом као политичком и идеолошком муницијом из много разлога најподеснији је етнички идентитет. Прво, јер га је најлакше протурити под национални, зато што ће се у затуцаном друштву мало ко усудити да постави питање како то да етнички идентитет, као ексклузивистички, може бити изједначен са националним, дакле инклузивним идентитарним моделом. Друго, јер етнички идентитет не захтијева знање, довољно му је мало сладуњавог фолклора и пар довољно ауторитативних гласова да га канонизују. Треће, етнички је идентитет, управо по основу сладуњавог фолклора, најлакше прогласити аутохтоним и примагенитурним, васпоставити га као историјски термостабилну категорију, а оне који сумњичаво врте главом пред таквом предоџбом идентитета, најлакше је прогласити издајницима и отпадницима.
Већ традиционалним српско-хрватским, бошњачко-српским и хрватско-бошњачким идентитарним дербијима придружио се и црногорско-српски. Сваки се идентитет у тим дуелима настоји представити као аутохтони, а свог опонента прогласити за хибридни. Аутохтони, су, наравно, пожељни, јер су чисти, дубоко укоријењени и наводно стабилни, дочим су хибридни идентитети сумњиви, разводњени, компромитовани додиром са другима. Таква се подјела нуди као нешто само по себи разумљиво, готово па природно стање ствари. А уствари је ријеч о једном од интелектуално најпокваренијих и најопаснијим конструката епохе коју живимо.
Почнимо од елементарне чињенице: ниједан етнички идентитет није аутохтон у смислу у којем се данас користи тај појам. Не постоји народ који је настао сам из себе, без претходних додира, миграција, мијешања, освајања, трговине, језика који су долазили и одлазили. Аутохтоност је увијек ретроактивни мит, прича испричана уназад, у којој се једна тачка у времену арбитрарним резом проглашава почетком, а све прије тога брише или прешуткује. Аутохтони су, у правилу, они који су дошли мало раније – али никада први.
Хибридност, с друге стране, не означава никакав изузетак или девијацију. Она је основно стање сваког идентитета који је преживио. Идентитет који се не мијеша, који не долази у додир с другим и другачијим, који се не излаже ризику промјене, није стабилан него статичан, а статичност није знак снаге него почетак пропадања.
Ту долазимо до кључне тачке коју заговорници аутохтоности упорно одбијају да виде: сваки идентитет који одбија хибридност осуђен је на ентропију, као и сваки затворени систем. Без размјене, без дотока новог, без конфликта и трења, идентитет се не чува него троши. Он почиње да се врти око самог себе, да понавља исте обрасце, исте митове, исте наративе, док му се садржај полако празни.
Биологија је по том питању немилосрдно јасна. Затворена популација, лишена генетске разноликости, завршава у инцесту, а инцест не производи очување него деградацију. Мутације, слабости, ломови – то су његови неминовни исходи. Оно што важи за биолошке организме, важи и за културне и етничке конструкте. Идентитет који не долази у додир с другим идентитетима бива осуђен на брак са самим собом, а то је веза у којој се ништа ново не рађа, односно веза у којој се рађа само дегенерација.
Зато је опсесија чистоћом идентитета увијек знак страха, а не самопоуздања. Самоувјерен идентитет нема проблем с мијешањем јер зна да се тиме не губи него добија. Онај који панично брани своје границе, који око себе подиже санитарне кордоне, који у сваком додиру види пријетњу, заправо признаје властиту крхкост.
У том смислу, аутохтоност није опис стварности него политичка жеља. Она служи да се идентитет представи као готов производ, као реликвија коју треба конзервирати, а не као процес који се стално преобликује. Зато је аутохтоност тако погодна за идеолошку употребу: она не тражи мишљење, него лојалност; не тражи дијалог, него припадност; не тражи размјену, него послушност.
Хибридни идентитети су, напротив, неугодни. Они кваре јасне линије подјеле, онемогућавају једноставно разврставање на “нас” и “њих”, измичу уредним табелама етничких менаџера. Хибридни идентитети су непогодни за мобилизацију, јер не пристају да буду сведени на једну причу, једну заставу, један скуп митова. Управо зато се проглашавају проблематичним, недовршеним или издајничким.
А истина је банална и помало разочаравајућа за све који воле велике ријечи: нема другог идентитета осим хибридног. Све остало су фикције које служе краткорочним политичким циљевима и дугорочним културним штетама.
Идентитет није стање које се једном успостави и онда чува у формалину. Он је процес, стално преговарање између наслијеђеног и усвојеног, између властитог и туђег, између онога што мислимо да јесмо и онога што постајемо у додиру с другима. Идентитет који се не мијења не остаје исти – он се полако распада и претвара се у лешину, увјерен да траје.
Зато је одавно куцнуо час да се престане постављати питање ко је аутохтон, а ко хибридан, и да се постави много неугодније питање: ко од нас има храбрости да призна властиту измијешаност. Јер у тој измијешаности нема слабости. Има само живота, а са животом и будућности. А они који инсистирају на властитој аутохтоности и примагенитурности, они ће сами себе осудити да постану Трачани, Скити или Јаподи времена које долази, јер не схваћају да је идентитет који значајем надраста законе само пут у нестанак.
