Српски научници на прагу великог открића: ДНК тестови за ПЕРСОНАЛИЗОВАНО ЛЕЧЕЊЕ тешких болести
22. јун, 2023.
Љубав која не престаје: Немци и немачка марка
22. јун, 2023.
Прикажи све

Хришћанство и криза у европским контекстима

Unsplash

Започињемо чланак претпоставком о познавању фундамената хришћанства, једне од три монотеистичке религије уз ислам и јудеизам, од стране наших читалаца.

Unsplash

С друге стране, када напишемо „криза“ у наслову текста није одмах јасно да ли се мисли на једну или више кризних ситуација; у каквом су односу хришћанство и криза; на који начин се њихов однос манифестује у различитим европским контекстима?

Ако бисмо покушали само да набројимо све кризе које погађају Европу и свет, а камоли објаснимо, чланак пред Вама би био објављиван наредних дванаест месеци. С тога, предлажем да почнемо од неких узрока, свакако не свих (!), а да потом само укратко наведемо неке од најочигледнијих криза.

Уопштено гледано, три су главна узрока: глобализација, пандемија корона вируса и украјинска криза. Kада је реч о глобализацији, првенствено се мисли на њене негативне последице у погледу повећања вероватноће да ће ваши производи или вештине и знања којима располажете бити лакше замењиви на глобалном тржишту (рада).

Примера ради, америчка корпорација НЦР Глобал своје пословање руководи, између осталог, приликом да трошкове свог пословања смањи уз одржавање квалитета услуге на задовољавајућем нивоу. Логично, поменута корпорација није случајно отворила своје седиште и у Србији. Ипак, примећено је да оваква и слична понашања глобалних економских актера изазивају несигурност код запослених.

О пандемији вируса КОВИД-19 четири године након њеног избијања, њеном утицају на здравље и животе људи, излишно је и говорити јер смо јој сви били изложени без обзира на (не)прихватање њеног постојања.

На крају, најновија украјинска криза отпочета крајем фебруара 2022. године врши додатни притисак на Европу. Не само простом чињеницом да је у току рат у другој највећој европској држави по обиму њене територије услед напада Русије и грађанског рата који траје од 2014. године, већ и њеним кумулативним утицајем на већ увелико присутне миграције и избегличка кретања, тржиште сировина и раст цена.

Европљани као и припадници хришћанских деноминација Европе изложени су:

1) кризи прекаријата, 2) здравственој кризи, 3) мигрантској и избегличкој кризи, 4) енергетској кризи и 5) инфлацији.

У том контексту, политички лидери, црквени великодостојници и други актери политичког и друштвеног живота у европским државама позивали су се и на одређене елементе хришћанских традиција у циљу посредовања између различитих, неретко сукобљених, сегмената друштава изложених поменутим кризама.

Тим поводом, на Лунд Универзитету организована је крајем октобра 2022. године конференција „Christianity and Crisis in European Contexts“. Циљ научног скупа био је, поред сагледавања пандемије КОВИД-19 из угла православних хришћана о чему смо известили окупљене истраживаче и професоре, стицање увида у реакције свих хришћанских деноминација на кризе које потресају европски континент, а њих свакако није мало.

Показало се, током конференције, како поменутих пет криза (свакако не и јединих), имају још једног „сапутника“; то је криза идентитета! О овој кризи, као и о начинима на које се поједине цркве и верске организације из одређених европских земаља суочавају са истом, биће више рећи у наредном одељку.

Литванија и Холандија

Обе земље узете су за примере због врло интересантних налаза представљених током конференције од стране колегиница са Универзитета у Виљнусу, Росита Гаршкаите, и Радбауд Универзитета у Нимејгену, Kирстен Смитс.

Иако су кризе са којима се суочавају обе земље готово идентичне, неке смо навели у претходном одељку, показало се како одговори Литваније и Холандије тј. њихових друштава нису идентични; између осталог, и због верске структуре становника, као и утицаја одговарајућих цркава и верских заједница на своје вернике. Ово се посебно односи на кризу идентитета.

Kао део објашњења треба узети у обзир да је Холандија „стара“ чланица Европске уније, док Литванија припада клубу „млађих“ чланова. Исто тако, Холандија спада у ред земаља са преко 50% не-религиозних међу својим становништвом (у другој половини, 20% становништва изјашњава се католицима, 15% протестанима, 6% муслиманима), док је Литванија сушта супротност са 6,8% становника без верске афилијације; остатак становништва изјашњава се католицима (85, 9%, по правилу Литванци) и православним хришћанима (4, 6%, по правилу Руси).

Међутим, демографска слика не-религиозних особа и верника не пружа целовит одговор. Гаршкаите сматра, на основу израђених интервјуа са верницима-католицима, литвански идентитет стабилнијим. Пре свега услед чињенице да су Литванци свесни демохришћанског порекла ЕУ, али и због става представника Римокатоличке Цркве (РKЦ) који не подржавају екстремно-десно оријентисане политичке организације и странке.

Наравно, наведено не значи да су представници РKЦ у Литванији политички опредељени за лево оријентисане организације и странке, већ да су умерено конзервативни. Њихов конзервативизам рефлектује се у амбивалентном ставу према ЕУ, примера ради. Док се са једне стране чланство не доводи у питање – но-го тема у Литванији, делом и због страха од Руске Федерације – дотле се критикују вредности које се намећу из Брисела последњих година; међу њима истакнуто место држе секуларизам и родне политике.

У пракси то изгледа овако, ниже и више свештенство РKЦ у Литванији не учествује у званичним догађајима екстремно десних партија и организација – комеморације које саме по себи имају и верски карактер добар су пример – нити дозвољава (отворену) критику Папе Фрање којима су поменуте организације склоне. С друге стране, истичу хришћанске вредности, уз примере Пољске и Мађарске, као пожељне.

С друге стране, Смитс указује на кризу идентитета међу холандским грађанима јер се у јавном дискурсу, све чешће, поставља питање: „Шта значи бити Холанђанин?“ Поларизација у друштву је све већа, праћена падом поверења у монархију према неким истраживањима.

Један од класичних примера поларизације јесте раст броја гласова за странке са десног и екстремно-десног политичког спектра (Party for Freedom, PVV i Forum for Democracy, FvD). али и тон дебате због којег је читав кабинет премијера Рутеа  напустио заседање Парламента.

Тјери Бодет (Thierry Baudet), лидер ФвД-а, оптужио је министарку финансија, Сигрид Kаг , да је током студија у Великој Британији регрутована за шпијунску службу те земље. Догађај незапамћен у дугој историји ове институције. Наравно, анти-исламски и анти-ЕУ ставови, као и генерална склоност према теоријама завера, део су порока које ове странке комуницирају својим гласачима.

Према Смитс, један од разлога раста броја гласова јесте чињеница да религија, а самим тим и цркве и верске организације, немају значајну улогу у холандском друштву због процеса атеизације друштва током ’60-их година XX века. Њени подаци показали су да аутентични верници – особе које редовно исповедају веру одласцима на недељна и дневна богослужења, разумеју и изучавају верска учења своје религије, по правилу мањина међу верницима. Они у значајно мањем броју гласају за странке десног и екстремно-десног политичког спектра.

Ситуација са декларативним верницима је дијаметрално супротна – припадност религији је део идентитета, а не веровања док је гласање за поменуте странке изразито заступљено. Чини нам се да став поменутог Бодета – не осећа се припадником било које вере, узгред буди речено – најбоље осликава кризу идентитета у Холандији; види себе као „агностичног културалног хришћанина“.

Улога религије у кризним временима

Има нешто иронично у чињеници да је конференција „Christianity and Crisis in European Contexts“ одржана у Шведској. Земљи која је, ако је судити по јавном мњењу Србије, перципирана као једна од најстабилнијих и најпросперитетнијих у Европи.

Овом ироничном али ипак личном утиску додатно доприноси изјава модератора завршне панел дискусије, писца и новинар Јуран Розенберг, током које је пожелео да и Шведска, као и друге земље у Европи, искуси нешто од изложене палете криза. Додуше, пожељно би било да то излагање кризним ситуацијама – ради јачања отпорности Шведске, разуме се – буде умереног интензитета.

Kада се упореди са Розенберговом изјавом, теза Ивице Дачића о предности Србије услед чињенице да народ није, до сада, имао прилике да окуси живот без криза добија на тежини и вреди да се размотри. Наиме, ако је судити по примерима Литваније и Холандије – прва, поред турбуленте историје XX века има и утицајне цркве и верске организације. Друга држава, у односу на њу, нема ништа од наведеног. Долази се до закључка о постојању узрочно-последичног односа између „редовног излагања“ кризама и друштвене важности верских установа.

У теоријским промишљањима социолога и историчара, неке смо својевремено препоручивали читаоцима Таласа, можемо наћи потврду изнетог запажања.

Наиме, Алкок истражује пет области у којима обичаји, традиција и културни обрасци који су укорењени у друштву, настављају да пружају важне ресурсе за живот у садашњости; то су: породица, власништво над земљом, клијентелизам заснован на локалности (кумство, примера ради), религија и политика. Последња два ресурса значајно се разликују од прва три јер служе да коментаришу садашњост али и да дефинишу савремене и будуће идентитете у односу на изазове којима смо изложени.

С тога, не чуди што Џон Алкок позива на померање нашег фокуса са религије као „институције“ и усмеравање пажње на разумевање исте као конститутивног дела наших образаца понашања. У том смислу, закључује аутор, испоставља се да је религија важан ресурс за конструисање и/или одржавање идентитета, нарочито у кризним временима.

Пише: Стефан Радојковић, историчар

Извор: talas.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *