Пише: Елис Бекташ
Војник, а овдје говорим о војнику организованом, под команду стављеном, у рату се са три страха суочава, од којих су два спољна а један унутрашњи. Прва су два страхови материјални у својој најдубљој природи – страх од непријатеља и његовог дејствовања страх је од тјелесног пропадања, од смрти или, у само наизглед блажем случају, од обогаљења, но ту је и други страх, онај од казне услијед непослуха и неучешћа у колективном прегнућу, страх који је, као и онај први, такође материјалан, јер је и запријећена казна материјална, на тијело усмјерена и таква бива чак и кад се искаже само као морална, јер се посљедице те моралности посредно у материјалност претварају.
У војнику, међутим, и трећи страх налази своје станиште, под условом да је војник надрастао рудиментарно и примитивно у себи и да је закорачио ка идеалу човјечности. То је унутрашњи страх пред могућношћу да ће властитим чинодејствовањем поништити те кораке ка човјечности, макар она била само варљиви идеал, да ће тако поништити и оправданост властитог бивствовања и идеалу човјека у себи одузети подношљивост погледа у зрцало.
Војник који побиједи прва два страха, заслужује придјев стаменог и дораслог додијељеној му улози. Али ту херојства нема, јер се херојство са материјалним не дотиче. То је само коректно одиграна улога коју су му повијест и друштвени односи додијелили.
Херој постаје само онај војник који смогне снаге да порази тај трећи, унутрашњи страх, ако треба и по цијену покоравања спољним страховима и пристајања на њихове посљедице.
Али та је борба са унутрашњим страхом и сама увијек унутрашња и никад не оставља поуздане доказе и свједочанства, већ остаје лична и интимна драма о којој ми, као постранични свједоци, никада ништа не можемо поуздано знати, барем не даље од границе нагађања.
Зато истинско херојство остаје мит који почива на вјеровању без доказа,па је стога рањиво и заблудјелим тумачењима, немоћним да погледом у туђу интимну драму продру, подложно. И зато херојство које побјеђује прва два, материјална, страха и које је подесно да буде искориштено за потхрањивање будућих материјалних страхова заувијек остаје – курчева даворија.
