Пише: Ранко Рајковић
Сви сањамо. У сновима нам се дешавају и грозне и лијепе ствари. Неких се снова сјећамо. Других само као кроз маглу. Има снова послије којих се будимо измождени, сломљени, престрављени не знајући с ким је те ноћи наш мозак сарађивао и у чему је све судјеловао. Изјутра нам душу муче злокобни и конфузни детаљи истргнути из сна.
Једног јутра прошле недјеље у мраку, освијетљен само екраном рачунара, записах своје сновиђење. Урадио сам то на брзину уз много словних грешака и неуредности плашећи се да оно што сам сањао не ишчили из мене као роса пред првим зрацима сунца. Негдје сам прочитао да је довољан један једини поглед кроз прозорско окно да вам се избрише сан. Сан нестане моментално као што нестане струја. Избрише се као када нехотице на тастатури притиснете дугме делете. Тог јутра сам се пазио да не додирнем погрешну типку тастаруре али и да на мене случајно не падне зрак дневне свјетлости. Успио сам сачувати сан у рукопису.
Оно што сам записао у мрклом мраку на јави би личило на велики метеж и вриску, на кошмар близак ономе у Пикасовој слици “Герника”. Било је ту свега. Умјесто да ме згрози ратни хаос се претворио у угодно музичко сновиђење. Вјероватно је за то заслужна подсвијест која код човјека не мирује. Пројектује му се из свакодневнице. Гута нашу стварност и прерађује је у снове. Тако бар тврде психоаналитичари.
Ево укратко мог сна.
Нашао сам се на сједници савјета Радиотелевизије Црне Горе. Сан ми се очигледно повезао са оним о чему свакодневно слушам на јавном сервису. Ватрено се полемисало о фашизму и антифашизму. У сну сам образлагао велику гледаност нове ТВ емисије „Буре и бонаце“. Емисија је била замишљена као мирнодопска борба и против фашизма и против антифашизма. Контрадикторно зар не. Али снови и не би били снови да не обилују контрадикторностима.
Емисија из мог сна емитовала се неколико пута мјесечно на РТЦГ. Концепт емисије „Буре и бонаце“ био је следећи. Позвани гости говорили су о ономе што им је било у подсвијести и о ономе о чему су сањали. Мој сан се нашао у сновима других људи. И о томе психоаналитичари имају своје теорије.
Гости емисије „Буре и бонаце“ опуштено су уз музичку пратњу пјевали мелодије које су им лежале на срцу не плашећи се да ће их неко због пјесама и музике оптужити за фашизам, антифашизам, екстремизам, семитизам, антисемитизам, ревизионизам, популизам, кичеризам. Једина обавеза учесника била је да своје жеље искажу пјесмом. Учесници су живахно пјевали различите пјесме испод одређеног прага децибела. Тај праг и није био толико низак. Да је био малчице виши могуће да би ме пробудили мелодије и ритмови који кренуше од Срема преко Овчара, Каблара, Сутјеске, Козаре до Истока и Запада који се пробудише умјесто мене.
Учесници из мог сна потписали су обавезу да ће у емисји наступати без агресивне гестикулације и нападних покрета тијела. Висину гласа и говор тијела контролисали су им аудио визуелни сензори постављени у студију. Чим би се прешла одређена граница добијали су опомену. Послије три опомене које би забиљежила машина водитељ их је искључивао из емисије. Уза све то учесници нијесу смјели упадати један другоме у ријеч, грабити нечији ред, осим уколико су саговорнику пожељели дати музичку подршку и запјевати заједно с њим његову одабрану пјесму. Дешавало се да љути противници запјевају једну исту озлоглашену пјесму. Било их је милина чути.
По наруџби гостију у “Бури Бонаци” пјесме су пјевали и Вице Вуков и Баја мали книнџа и Радиша и Томпсон и Шкоро и Игор и Мирза и Ханка и Марлен Дитрих и Руси и Украјинци. Пратиле су их трубе, тамбурице, виолине, хармонике, бубњеви, гусле. Пјесме су се мелодијски додиривале. Разилазиле су се само у пратећим ријечима. Изазивале су одушевљење код свих учесника.
У сну сам јасно чуо напјеве из “Веселе удовице” Франца Лехара иако никада није изведена у Црној Гори. “Ми велимо да се веселимо” пјевали су глумци из Бечке оперете симулирајући црногорско коло. Дрчне и намргођене учеснике емисије пјесме су смекшале и повезале. Ослободиле су их почетних сумњичавости. Постадоше растерећени и дружељубиви. Личили су на стару, веселу дружину која се окупила по ко зна који пут да се заједно провесели. Очигледно нијесу бринули да због пјесама могу бити оптужени за фашизам, антифашизам, национализам, шовинизам, фундаментализам. Пуним плућима, не задржавајући дах, уживали су у музичким слободама. Дешавало се чудо. Учесници су почели да пјевају прогоњене пјесме, заједно, у хору. Стапали су се у једну музичку породицу с истим нотама али различитим ријечима. Кроз стихове пјесме у предвечерје су корачали вожд Карађорђе и комита Крсто Зрнов које је у животу дијелило 200 година. Београдске даме и Загребачке фрајле дивиле су се маршовском кораку и поздрављале војнике под барјаком. Разлегла се труба с Косова, заиграла шота, одјекнула тугованка и о Зиданом мосту и о Блајбургу. Свако је кроз сопствену музику патио над страдањима свога рода.
У сну сам видио Петра Прерадовића скрушеног путника док лутајући изван домовине записује стихове „Зора пуца бит ће дана..“. Указао ми се и пјесник боем из Никшића како „Од тополе, Од тополе па ” низ дрвореде испред болнице у Брезовику биљежи стихове о својој зори и своме дану. Видио сам Коњух планину и хусинског рудара кога сахрањује чета пролетера. Све се то стекло у једну мелодију.
Један тип из савјета РТЦГ-а, човјек маркантних црта лица налик филмском глумцу Клинт Иствуду у улози осветника, снажно је подржавао концепт емисије. Рекао ми је да су те пјесме изникле из бунта сиромашних против богатих. Све што пјевамо је само револт на стање у друштву. Богати су сиромашнима оставили неправду, биједу и празне џепове. Сиромашни су се латили пјесме као јединог вида слободе. Сиромашни су одлучили да не пјевају о својим тегобним животима, неправдама и оковима већ о измаштаним борбама, побједама, поразима, страдањима и неиспуњеним надама својих предака.
Сиромашни нас увијек изненаде. Тугују за још сиромашнијом и горчом прошлошћу. Има код нас неког жалосно сентименталног призвука сличног црначкој блуз музици тврдио је високи сједокоси господин. Ми смо ти брате робље само што нијесмо доведени из жарке Африке већ су нас идеологије запутале овдје, на брдовитом Балкану. Што нас више пљачкају и тероришу то нас више оптужују за пјесме које пјевамо углавном на исту мелодију али уз различите ријечи. Прогоне нас и хапсе због пјесама а ми када споменемо њихове пљачке, лажи и тероре кажу да тиме ударамо на темеље држава фашистичко-антишастичко-фашистичких провијенција. Пјевај брате само не ометај друге у пјесми јер они управо то желе, да нас пјесмама завађају. Пјесмом нас нико посвађати неће док сам ја члан савјета РТЦГ-а. Бескомпромисно ћу подржавати емисију “Буре и бонаце”. Пјеваћемо без изузетка све пјесме па нека лупежи, криминалци и демагози цркавају ка прегријане сијалице. С последњим његовим ријечима распрсну се сијалица с Пикасове “Гернике”
Од страха се пробудих.
Срећа моја што још нијесу донијети закони којим се снови квалификују као узнемиравање јавности и ширење језика мржње. Имајте и ви на уму да се сневачи не фолирају, да се не прерушавају, да им мозак слободно асоцира. И никад не заборавите да сневачи за своје снове не могу одговарати пред законом. Снови се још увијек не гоне по службеној дужности ни у прекршајним ни у кривичним поступцима. Искористите то. Сањајте и у сну пјевајте своје пјесме. Радите то тихо без пријетњи и насиља над пјевачима који у својим сновима пјевају такође своје пјесме углавном на исте мелодију али са другачијим ријечима.
