Пише: Скот Роксбороу
Џафар Панахи није рођен као синеаста дисидент. Никада није ни тежио томе да то буде. Улогу уметника дисидента наметнуо му је режим у Техерану. Након што је 2009. године присуствовао сахрани студенткиње убијене током протеста у такозваној зеленој револуцији, власти су му забраниле да напушта земљу. Годину касније, позивајући се на његове планове да снима филм са тим протестима као позадином, режим га је жестоко казнио 20-огодишњом забраном да путује и снима, заједно са условном казном затвора од шест месеци због “пропаганде против система”.
Панахи је пре забране већ био познат у међународним уметничким круговима – његов Бели балон (1995) награђен је Златном камером у Кану за најбољи дебитантски филм, са Кругом (2000) је освојио Златног лава у Венецији за најбољи филм – али је тек након забране привукао пажњу шире јавности и мејнстрим медија.
Када је на Берлинском филмском фестивалу 2011. уприличен симболичан протест, са остављањем празне столице за Панахија као званичног члана жирија Берлинала коме је забрањен долазак, тај потез привукао је скоро исто толико медијске пажње колико и Човек звани храброст (True Grit) браће Коен, филм којим је те године отворен фестивал.
Сам Панахи одбацује етикету политичког филмског ствараоца – “према мом схватању, политички филмски стваралац брани идеологију, при чему су они који је следе добри, а лоши јој се противе… у мојим филмовима чак и оне који се понашају лоше обликује систем, а не лични избор” – али неспорно је да је 64-годишњи ирански режисер постао глобални симбол политичког отпора и уметничког интегритета.
За сваког уметника којем прети цензура ауторитарног режима – могло би се рећи да се у ту групу, после избора Доналда Трампа у новембру, убрајају и прогресивни гласови у Холивуду – сваки нови филм Џафара Панахија представља светлост у тами.
Његов најновији филм, Био је то само несрећан случај, премијерно је приказан 20. маја у такмичарском програму у Кану. (MK2 Films бави се светском продајом.) Снимљен је у тајности, као и сваки Панахијев филм после 2010. Радња је непосредно инспирисана Панахијевим затворским искуствима, а прати дисидента пуштеног из затвора који се, уверен да је препознао једног од својих мучитеља, припрема за освету, али убрзо почиње да се пита да ли је додатно насиље заиста прави начин да се задовољи правда.
Панахи је постао мајстор снимања филмова у тајности и проналази начина да заобиђе сваку препреку коју пред њега постави држава. Пошто је 2010. године био стављен у кућни притвор снимио је документарни есеј Ово није филм (2011), снимајући себе (и свог кућног љубимца игуану) у дневној соби својим ајфоном.
Навучене завесе је снимио 2013. у свом летњиковцу, прибегавајући алегоријској причи о сценаристи склоњеном у кућу где мора све време да држи навучене завесе (практично спречавајући власти да виде шта то Панахи смера). За Такси из 2015. претворио је свој аутомобил у покретни студио, седајући за волан и возећи се по Техерану, долазећи у додир са људима из различитих слојева иранског друштва. Претходна два филма, 3 лица (2018) и Без медведа (2022), у којима се појављује у главним улогама као “познати режисер Џафар Панахи” и комбинује чињенице и фикцију, снимао је у мање насељеним сеоским подручјима.
Панахи није могао да изађе из Ирана, али његови филмови јесу. Ово није филм прошверцован је у Кан на УСБ-у (али не, како се испреда легенда, у рођенданској торти). Навучене завесе премијерно су приказане у Берлину, где је филм освојио награду за најбољи сценарио. И Такси је био у Берлину и освојио је Златног медведа. 3 лица награђена су за најбољи сценарио у Кану, а Без медведа освојио је специјалну награду жирија у Венецији.
Иако га нису спречиле да снима филмове, иранске власти онемогућиле су да се Панахијева остварења домогну Оскара. Правила Америчке филмске академије захтевају да филмови који конкуришу за најбољи међународни играни филм имају биоскопску дистрибуцију у земљи из које се пријављују. Сви Панахијеви филмови, почевши од Круга, били су забрањени у Ирану. Панахијев деби, Бели балон, снимљен уз званичну подршку државе и имао је биоскопску дистрибуцију, био је ирански кандидат за Оскара 1996. године, али су иранске верске вође забраниле Панахију да даје интервјуе америчким новинарима да би промовисао филм, па није био номинован.
Сони пикчерс класик покушао је да номинује Офсајд 2006. године, па су из те куће чак писали Министарству културе и исламских упута Ирана са молбом да укину забрану на недељу дана да би филм био приказан и да би могао да се квалификује за трку за Оскара. Министар је рекао не.
Неко време се чинило да ће Без медведа можда бити Панахијев последњи филм. Ухапшен је и послат у затвор јула 2022. Власти су га затвориле позивајући се на првобитну пресуду из 2010. године након што је отишао да се распита о хапшењу свог пријатеља, такође режисера дисидента Мохамеда Расулофа (Семе свете смокве). Али после шест месеци проведених у злогласном техеранском затвору Евин, Панахи је пуштен на слободу фебруара 2023. године, након штрајка глађу.
На опште изненађење, Врховни суд Ирана пресудио је у Панахијеву корист и укинуо је пресуду из 2010. године због процедуралне грешке. Нема више кућног притвора, нема забране путовања. Очекивало се да ће Панахи отпутовати у Кан да би представио Био је то само несрећан случај и да први пут лично присуствује фестивалу још од Крвавог злата 2003. (Тај филм, о некадашњем војнику са посттрауматским стресним поремећајем који покушава да опљачка златару награђен је специјалним признањем фестивала).
А и Оскар је можда још у игри. Прошле године је Панахи пријатељ Расулоф, након бекства из Ирана у изгнанство у Немачкој, однео Семе свете смокве у Кан, где је освојио специјалну награду жирија. Расулоф је потом успешно избегао муле на путу ка награди Америчке академије тако што је препустио немачким копродуцентима да његово остварење пријаве у категорији за најбољи страни играни филм.
Панахи је Био је то само несрећан случај снимио у сарадњи са француском кућом Les Films Pelleas, која стоји иза Анатомије пада Жистин Трије, добитнице Оскара и награда у Кану, и зна понешто о кампањама за награде Академије.
У свом првом интервјуу након 15 година Панахи је говорио за Холивуд репортер о затвору и цензури, о томе зашто намерава да остане у Ирану и о томе како је у свом новом филму Био је то само несрећан случај репресију претворио у инспирацију.
Много вам хвала што сте пристали на овај интервју, ваш први у 15 година! Морам да вас питам: да ли сте уживали, макар мало, у томе што нисте морали да разговарате са новинарима о својим филмовима?
Заправо, такво искуство ми је омогућило да видим како је то снимати филмове, а не говорити о њима и морам да признам да сам заиста уживао у томе. Можда бисмо могли да организујемо неку врсту удружења редитеља из целог света које би тражило од својих влада да им забране да говоре о својим филмовима. Јер, знате, када једном снимите филм, он је ту и више није важно шта ви о њему говорите. Филм постоји сам за себе. Ако има неких проблема са филмом или мањкавости, ви ту више не можете ништа.
Радили сте и као документариста, зар не? Снимали сте документарце као војник током иранско-ирачког рата.
Да, снимио сам неколико документараца на почетку каријере, била ми је то добра вежба. Нису сви били везани за рат. Неки нису имали директне везе с ратом, али су настали у том периоду мог живота и мислим је оно што сам заиста научио из рада на документарцима то да је потребно прилагодити се околностима, јер никада не знате шта ће се десити. Морате да ухватите оно што се одвија пред вама, грађу за свој филм, без икакве припреме, да реагујете и да знате како да искористите оно што вам стварност нуди. То ми је касније било сасвим корисно у целокупном мом филмском раду.
Режирао сам и ТВ емисију о ауторима кратких филмова и фестивалима одржаваним широм Ирана, по разним градовима и местима. И сваки пут кад бисмо отишли у неки од тих градова нисмо знали шта нас чека. Али морали смо да прихватимо ту стварност и да од ње направимо нешто. Тај приступ импровизацији и прилагођавању на стварност задржао сам кроз целу каријеру.
Ваш први дугометражни играни филм, Бели балон (1995), премијерно је приказан у селекцији Quinzaine des Realisaterus у Кану. То вам је било прво учешће на фестивалу, а уједно и први боравак ван Ирана. Која вам је најснажнија успомена из тог искуства?
Па, знате, уопште нисам имао представу о томе где идем и шта ми се дешава. Током студија на универзитету био сам веома вредан, немиран студент. Трудио сам се дам све од себе да научим што је могуће више. Једноставно сам јурио са једног снимања на друго, покушавајући да научим више и да својим професорима докажем да сам достојан онога чему су ме учили.
Чак и када сам се припремао да снимам свој први дугометражни филм једино ми је било на памети да не изневерим своје предаваче, да им покажем да сам схватио оно чему су ме учили, да сам довољно добар за њих. Нисам мислио на себе. Био сам само студент који је хтео да својим професорима покаже да је добро научио и да је добро урадио свој посао.
То што сам се нашао у Кану било је нешто неочекивано, заиста нисам био спреман на то. Тада медији нису били овакви као данас. Нисмо добијали толико информација споља. Нисам имао представу шта Кан представља као догађај. Био сам толико фокусиран на свој рад и толико сам се трудио да филм снимим што боље могу, а онда сам одједном бачен у други свет, без икакве представе о томе шта све то значи.
На дан церемоније затварања нисам имао појма да ли ћемо нешто освојити или нећемо, али сам претпостављао да ће ми, ако и освојимо, неко то сигурно рећи ујутру. И пошто ме нико није позвао до поднева, помислио сам: “Имам слободан дан”. Могу да лутам по Кану. И сретнем свог пријатеља, који ми је био преводилац, и он ме пита: “Јеси спреман? Је л’ имаш смокинг за вечерас?” Кажем му: “Не, немам смокинг. Радије бих да прошетам и разгледам мало град”. На крају им је било толико непријатно да су морали да ми кажу да сам нешто освојио, па сам морао да набавим смокинг и да одем на церемонију.
Пре него што ћемо изаћи на бину, преводилац ми каже: “Не треба да будеш нервозан, само реци неколико речи, онако лежерно”. Тако сам и урадио, рекао сам неколико речи, крајње опуштено, јер нисам био ни свестан значаја целе те ситуације. И онда видим како он изгледа док преводи, како се тресе, дрхти му глас. Кад смо се вратили иза сцене, питам га шта се догодило, а он ми каже: “Немаш појма о томе колико је овај тренутак важан, ко све седи у сали, ниси ни свестан шта то значи”.
Чак и када вам је забрањено да снимате филмове наставили сте да их снимате и они су наставили да се појављују у Кану. Међу њима је и Ово није филм, који је прошверцован из Ирана у Кан, наводно у торти. Како је то успело?
Прича о торти је чиста лаж. То нема никакве везе са мном, немам појма ко је то рекао и како се та прича уопште појавила. То је скоро па смешно, јер смо просто ставили филм на УСБ и дао сам га некоме ко је путовао, он је однео УСБ у Кан и то је било то. Немам појма ко је измислио причу о торти и са каквим намерама. Каква је то торта требало да буде, да ли је УСБ био у торти, на торти, где већ, немам појма. Али ја са том причом немам никакве везе.
Какав је тренутно ваш правни статус, после последње пресуде? Можете ли слободно да се крећете и радите?
Да, сад сам код куће, у свом дому у Техерану. Суд је поништио све пресуде против мене. Све су укинуте, тако да сада нема ниједне тужбе против мене, немам никаквих проблема са законом. Могао сам да путујем неколико пута. Прво моје путовање у иностранство било је у Француску, у посету мојој некадашњој дистрибутерки Хенгаме Панахи, са којом сам годинама сарађивао, јер је била лошег здравља. Одлазио сам јој пар пута у посету и да будем са својом децом и породицом. А када је, нажалост, Хенгаме преминула [2023], отишао сам јој на сахрану.
Професионално, више нисам под забраном, није ми, као раније, забрањено да радим. Али, да бисте снимили филм на званичан начин, морате да предате сценарио у Министарство за исламске упуте на одобрење. А то је нешто што не могу да урадим. Не знам чак ни ко су ти људи, нити какав легитимитет имају да оцењују оно што радим. Не видим поенту рада у таквом систему. Дакле, ни за овај филм нисам тражио дозволу. Снимио сам још један филм у тајности. Снимио сам га на свој начин. Поново.
Како је ваше искуство из затвора обликовало овај филм?
Пре него што сам отишао у затвор и пре него што сам упознао људе које сам тамо срео и чуо њихове приче о томе ко су и одакле су, у својим филмовима бавио сам се сасвим другачијим темама. То што сам проводио време са тим људима у затвору заиста је променило нешто у мојој визури, у мени као режисеру. Сећам се дана када сам пуштен из затвора. Мора да постоји неки снимак тога на Јутјубу. Изашао сам из затвора, моји пријатељи и породица су дошли да ме дочекају, али су ми осећања била баш помешана. Нисам знао да ли треба да будем срећан. Како да оставим све оне људе који су још тамо и прекинем са њима сваки контакт?
Осећао сам у том тренутку крајњу амбивалентност, и то се осећање наставило и касније. Део мене остао је у затвору са тим људима. Нешто ново се отворило са њима, и просто нисам могао то да оставим за собом и вратим се животу какав сам живео пре затвора. Управо у том контексту, са тим нових надахнућем, са овом новом посвећеношћу коју сам осетио у затвору, добио сам идеју, инспирацију за ову причу. Те расуте идеје на које сам наишао у затвору стално су ме пратиле.
Сваки пут кад дођете на неку идеју, инспирацију, она рађа сопствене захтеве, у смислу продукције, локација, уметничких амбиција филма. То заиста зависи од теме. На пример, Без медведа је личнији филм, интровертнији, тако да је заиста захтевао другачији приступ снимању, док сам овде, због саме приче, морао да прилагодим и продукцију. Тако је увек, морате да се прилагодите потребама приче, а не обрнуто.
Одакле је потекла главна тема филма, то да ли насиље може икада да буде оправдано при задовољењу правде?
Све је заиста дошло из затвора, то размишљање о насиљу и ненасиљу. Оно што је заиста изузетно у вези са затвором то је разноликост људи с којима научите да седите и разговарате. Било је ту свих могућих врста људи. Било је стручњака, сјајних социолога, бриљантних студената, било је радника, сви ти људи били су заједно. Почели смо да организујемо предавања. Био је ту изванредан социолог, професор Саид Мадани [осуђен 2022. на девет година робије због “оснивања и вођења антирежимских група” и “завереништва зарад злочина против безбедности земље”], заједно с Мухамедом Расулофом и мном. Замолили смо Маданија да за нас организује предавања. Ко год од затвореника је желео, могао је да дође и да га слуша. У неком тренутку су нам то забранили.
Тада смо почели да користимо сат за физичку активност. Кад би нас изводили напоље на сат времена да вежбамо, шетали бисмо уз њега и слушали његова предавања током тог предаха.
Дакле, теме у овом филму нису нужно само личне; он не говори само о мојим личним борбама, него о свим тим људима са којима сам проводио време и делио искуства. Сви ти ликови које видите у овом филму надахнути су разговорима које сам водио, причама које су ми причали, насиљу и бруталности иранске владе према затвореницима, насиљу које траје сад већ више од четири деценије. Без обзира на оно што се дешава сада и овде, сви ми имамо заједничку прошлост. Чујемо те приче које нас повезују са сународницима и та питања, о томе како да реагујемо на такву бруталност, то су питања о којима сви морамо да размишљамо.
Ваш пријатељ и колега режисер Мохамед Расулоф побегао је у Европу, а и многи други ирански синеасти одабрали су изгнанство уместо живота под садашњим режимом. Можете ли да замислите себе како напуштате своју земљу да бисте радили у изгнанству?
Данас широм света има иранских уметника, иранских режисера. Морали су да оду из своје домовине и да се прилагоде другим друштвима, а неки од њих успели су да стварају другде и да снимају важне филмове, гледане и хваљене филмове.
Морам признати да су сви ти моји сународници способни за нешто за шта ја нисам. Ја сам једноставно сасвим неспособан да се прилагодим било ком другом друштву сем сопственом. Кад год одем из Ирана, схватим да нисам способан да опстанем у другој земљи, да тамо живим, да радим тамо или тамо снимим филм. Просто нисам у стању да опстанем или да се прилагодим новом окружењу, новом друштву. Морао сам да будем у Паризу три и по месеца због постпродукције филма и мислио сам да ћу да умрем. Било ми је баш тешко, и професионално и лично.
Пре свега, ван Ирана ми одмах постане досадно. Осећам потребу да се вратим кући. А професионално је сасвим другачије. У Ирану могу у два ноћу да позовем колегу или сарадника и кажем: “Мислим да би ови кадрови требало да буду дужи, или краћи” и он би дошао до мене у студио и радили бисмо целе ноћи све док не решимо проблем. У Европи не можете тако да радите. Просто осећам да ту не припадам, не могу да се прилагодим. Не замерам другима који су морали то да ураде. Можда, да сам био у њиховој ситуацији, ни ја не бих имао избора. Али што се мене тиче, са искуствима каква сам имао и такав какав сам, са својим способностима и неспособностима, просто не могу да напустим Иран.
Често вас описују као политичког режисера, али ви ту етикету одбацујете. Зашто?
Себе сматрам друштвеним режисером, а то је сасвим супротно, потпуно другачије од тога да сам политички режисер. Према мом схватању, политички режисер је онај ко припада партији и заступа одређену идеологију, па снима филмове који бране такву идеологију у којој су добри људи они који поштују и следе ту идеологију, а лоши су они који су против њих. Док у мојим филмовима нема негативаца. Нема никога ко је проказан и приказан искључиво негативно. Чак и код људи који се опходе лоше, када их упознате и успете да боље разумете и њих и њихове ставове и функцију у филму, видите да их систем чини таквима какви су. Није то ствар индивидуалног избора.
Управо о томе се ради у целокупном мом стваралаштву. Увек ме инспирише моје окружење, и без обзира на то у какав контекст ме ставите, какво год да је окружење, то је оно што ћу приказати у својим филмовима. Тако да је, када су ме затворили, сасвим природно што сам почео да причам онакве приче каквима сам тамо био изложен. Не могу да будем равнодушан према свом окружењу. Оно што ме окружује ми храни машту, то је оно што ме тера да снимам филмове.
Дакле, ако ме пошаљете у затвор, треба да очекујете да ће се испољити то искуство. На неки начин нисам ја тај који је снимио овај филм. Овај филм снимила је Исламска република јер ме је она послала у затвор. Можда ће, кад буду погледали овај филм, схватити да не треба да затварају уметнике. Шта могу да очекују кад затворе уметнике? Ти уметници откривају и сведоче стварности коју ће, наравно, искористити као материјал за свој следећи филм.
Зар заиста мисле да ће нам, пошто нас затворе па изађемо, мозгови бити испрани и да ћемо почети да снимамо филмове какве они желе? Не, дешава се супротно. Снимаћемо филмове који приказују оно што смо видели у затвору. Дакле, можда ће схватити да, ако желе да престанемо да будемо субверзивни, треба да престану да нас шаљу у затвор.
Шта бисте посаветовали филмским ствараоцима принуђеним да раде под репресивним или ауторитарним режимом?
Мој савет био би: буди оно што јеси. Када смо моји вршњаци и ја почели да снимамо филмове, филм је за нас био нешто свето. Није постојало ништа ван тога што смо изабрали, ван тог пута на ком смо себе видели. Након прва два-три филма, схватиш да је то твој животни пут. То је твоја страст, и ништа не може да те заустави. То је заиста оно што сам осећао током читаве каријере.
Сећам се, непосредно пре него што су ми изрекли ту тешку казну, 20 година забране снимања и путовања, помислио сам: “Шта ћу сад?” Неко време сам био заиста узнемирен. А онда сам, сећам се, пришао прозору, погледао у небо и видео прелепе облаке. Одмах сам дограбио фотоапарат. Помислио сам: “То ми не могу одузети, још могу да сликам облаке”. То сам радио две године. Те фотографије су касније изложене у Центру Помпиду у Паризу. После тога сам схватио: шта имам? Немам велику камеру. Немам екипу. Могу да ми одузму техничке ствари, материјалне аспекте мог заната, али ако имам садржај, ако имам тему, ако верујем у оно што желим да кажем могу и даље да снимам филмове.
Нема шансе да вам забране да снимате филмове. Само морате да пронађете другачије начине да испричате причу. Наравно, филм попут Таксија не би могао бити снимљен 10 година раније, јер технички то не би било могуће. Али то је тада било решење које сам пронашао. Сигуран сам да бих пре тога пронашао неки други начин.
Исто је и сада. И свуда је исто. Ако си сигуран да је то оно што желиш да радиш, ако знаш да је то твој начин да се изразиш, да себе видиш на овом свету као филмског ствараоца, онда ћеш наћи начин. Ако је филм заиста оно што ти је свето, оно што даје смисао твом животу, онда те ниједан режим, ниједна цензура, ниједан ауторитарни систем не могу зауставити.
Извор: Hollywood Repoter
Превод: Матија Јовандић/Глиф
