Пише: Елис Бекташ
Када је умро друг Тито то је био један веома страшан догађај ког је немогуће описати на вашим декларативним и нормативним језицима који су одавно изгубили способност да се у њима искаже разлика између страшног и веселог или између лијепог и ружног али је могуће описати га на хумском језику но разлози човјекољубља налажу да то не чиним јер би тај опис био толико реалистичан да би многи међу вама плачући отрчали на станицу да посљедњи пут испрате Плави воз а неки би се и у Београд запутили да у вакат ухвате ред на Дедињу и да се потпишу у књигу жалости.
Ми ситна дјеца тад још нисмо имали развијену друштвену свијест те нисмо схваћали што је тај догађај толико страшан и што је смрт друга Тита страшнија од смрти неког рођака па чак и неког комшије али смо били добри пионири који знају да старије треба слушат и уважават те смо тако и ми уважили њихов страх и без страха му се препустили да нас посве обузме али пошто се ситна дјеца у страху не осјећају комотно као одрасли ми смо одмах почели тражити начине да изађемо из њега но то смо чинили кришом и изокола јер нисмо жељели да неко помисли како више нисмо добри пионири који не поштују и не слушају старије.
Први је начин изгледао дјетиње наиван али пошто смо ми тад били дјеца и то наивна нама то није сметало а ријеч је била о заклињању другу Титу а потом и о заклињању другом Титом. Нама се чинило да је друг Тито мање мртав сваки пут кад изговоримо Тита ми и то је ускоро постао облигаторни израз у свакодневном ваннаставном и ванкућном говору јер смо снагу те магијске формуле некако несвјесно жељели сакрити од непозваних што ће рећи од одраслих међу којима су били учитељи и учитељице те маме и тате.
Кад вас другар нешто упита ви сте уз одговор обавезно морали додати и Тита ми као чврст и поуздан доказ да сте казали истину али пошто дјеца не говоре вазда истину ми смо говорили Тита ми и кад нешто слажемо али скоро непримјетно тише и послије смо се у самоћи кајали због тога но то нас кајање није спријечило да наставимо говорити Тита ми и кад слажемо као и кад истину рекнемо а временом је и то кајање некако само од себе умрло природном смрћу.
Док су нас учитељи и учитељице одгајали у духу друга Тита и док смо о највећем сину наших народа и народности читали поучне текстове у Веселој свесци и Малим новинама и док смо гледали поучне емисије из школског програма које су такође биле прожете духом друга Тита нисмо ни примјећивали да се живот нашег самоуправног социјалистичког друштва враћа у колотечину у којој су га чекали братство и јединство већ смо непоколебљиво истрајавали на говорењу Тита ми у свакој могућој пригоди јер смо ми мали пионири ипак били најоданији нашем вођи другу Титу и најтеже нам је падало стање његове смрти па смо и највише жељели да он не буде мртав због чега смо дуго па и предуго вјеровали да је он одиста мање мртав кад кажемо Тита ми и да нас гледа оним својим благим челичноплавим очима са неког облака изнад Бугојна или изнад Бријуна.
Треба рећи и то да ником није било битно јел неко на постављено питање одговорио истину или је казао лаж све док је свој одговор завршавао са Тита ми јер какве користи има од истине коју је изговорио пионир који не жели да друг Тито буде мање мртав и какве штете може бити од лажи коју је изговорио пионир који искрено жели да друг Тито буде мање мртав. Но ниједна тајна не може дуго остат скрита те је мало-помало то дјетиње Тита ми постало општедруштвено добро и то су почели говорити и они старији само мало високопарније од нас јер су они ипак били паметнији и писменији па су се и језиком знали боље служити.
Онда је Титово име и на друге начине почело улазити у свакодневни говор и то прво као похвала у облику Тито си која се изговарала ономе ко учини какав подвиг или какво јуначко дјело па тако кад бисмо играли лопте иза гаража па би неком лопта сјела на волеј те би он забио голчину између буљука противничких играча ми саиграчи бисмо му викали Тито си. Кад би неко успио кришом узет Врочи кај или сличну поучну штампу из родитељске собе и донијети је иза гаража да је прелистамо и утажимо знање ког смо вазда били и гладни и жедни ми бисмо му казали Тито си.
Но ускоро се то исто почело говорити и ономе ко начини какав нестандардни хајванлук или какво злочесто дјело па кад би неко без разлога истукао слабијег од себе ми смо му говорили е вала Тито си. Док је напредни дио нашег социјалистичког самоуправног друштва путем закона и милиције те уз помоћ поштене интелигенције штитио лик и дјело друга Тита свакодневни говор радних људи и грађана несвјесно се опирао таком увођењу смисла у говор по диктату закона и док је закон прописивао да се о другу Титу може и смије говорити само у виду похвала и дивљења дотле је свакодневни говор успио избрисати сваку разлику између смисла и бесмисла па као што је раније постало неважно говорите ли истину или лаж само ако иза тога додате Тита ми тако је сад постало неважно јел неко учинио подвиг или кретенлук јер сте му у оба случаја могли казати е вала Тито си а закон о заштити лика и дјела друга Тита показао се као посве немоћан да обузда тај говор и да га начини искључиво свједочанством смисла и истине за које ће се касније испоставити да о њима не знамо поуздано јесу ли одиста смисао и истина или смо их ми само тако звали.
Одговорни и напредни друштвени радници и револуционари љутили су се због свега тога али нису могли учинити ништа па су своју љутњу истресали путем слања оних који причају вицеве о другу Титу у затвор на краће вријеме но и тај је обичај ускоро почео изумирати. А ја сам сигуран да нам друг Тито који је био врло духовит и шармантан уопште није замјерио већ се смијуљио са свог облака изнад Бугојна или Бријуна а ако је на ахирету срео Даворјанку и ако га је она питала волиш ли ти мене друже Тито сигуран сам да јој је он одговорио волим другарице Даворјанка Тита ми.
А ово сам вам предавање одржао како бих вас у вакат припремио на оно што ће се овдје ускоро десити јер ће они неприпремљени то дочекати са осјећањем горчине и неправде па и бијеса. А десиће се то да ће ријечи геноцид и агресија изгубити сваки смисао и садржај и да ће постати изрази који се користе у свакој могућој пригоди па тако кад га лауфер завуче згуза кошпи она ће усхићено узвикнут опа агресија! Или кад кошпа прогута лауферу мазно ће се облизнут и казат мммммм геноцид. Кад Змајеви у квалфикацијама од неких симпатичних гостију из туђине приме шест комада на Кошеву водитељ ће мумлат у микрофон па ово је геноцид.
Ја сам недавно с неким друштвом ишао на излет у скорију будућност па тако већ сад знадем у којим ће се све ситуацијама и са којим све значењима користити ријечи геноцид и агресија али вам нећу казати у којим јер ће ваша домаћа задаћа бити да сами напишете по пет примјера за употребу ријечи геноцид и ријечи агресија у будућем свакодневном говору.
