Пише: Елис Бекташ
Школски одбор ОШ Фра Дидак Бунтић из Читлука још средином марта донио је одлуку којом се ученицима током боравка у школи забрањују мобилни телефони, козметика и конзумирање енергетских и алкохолних пића те опојних средстава укључујући ту и духанске производе као и електричне цигарете, а та одлука на снагу ступа данас.
Мало шта, као тај очајнички чин наставничког и родитељског вијећа једне провинцијске пучке школе, свједочи дубину свепрожимајућег распада и пропасти друштва, нације и државе као функционалних категорија које, барем у својој идеалној форми, почивају на идеји јавног добра.
Прије свега, потребно је разумјети да закони и прописи, као облигаторне и ограничавајуће норме, настају када се за њима укаже потреба. Било би будаласто у Босни и Херцеговини доносити закон о забрани изловљавања плавих китова из простог разлога што у тој земљи, па чак и у њеном сићушном акваторију, тих морских џинова једноставно – нема.
То значи да се пучка школа у Читлуку суочила са обрасцем ученичког понашања који је угрозио функционисање школе, али и саму идеју школе као образовне и васпитне установе, па се у рјешавању тог проблема морало прибјећи ригидној и експлицитној забрани. Мало је, међутим, вјероватно да је такав образац ученичког понашања присутан само у Читлуку па се само од себе намеће питање зашто тај проблем није рјешаван систематски и преко надлежног министарства, на нивоу кантона или читавог ентитета.
Одговор је болно једноставан – изабране политичке елите и административни апарат који су оне успоставиле давно су изгубили способност сагледавања стварности, скупа са способношћу разумијевања идеја друштва, нације и државе, а успут су изгубиле и сваки осјећај одговорности према јавности. За те елите и њихове серванте, без обзира да ли је ријеч о онима у Мостару, Сарајеву или Бањалуци, друштво, нација и држава одавно су само изанђале флоскуле за опсјењивање слуђеног бирачког тијела које, баш као ни његови изабрани представници, не схваћа шта је то што повезује друштво, нацију и државу. А повезује их – закон. И ништа друго.
Проблем који је управу читлучке пучке школе потакнуо на акцију није присутан само у Читлуку, па га стога не би требало ни само ту рјешавати. Између осталог и стога што је таква одлука недопустиво селективна и дискриминаторна, односно што читлучким ученицима ускраћује оно што је ученицима у другим школама још увијек допуштено. Поред тога, поставља се питање колико је у 21. вијеку оправдано и допуштено дјеци наметати рестриктивне обрасце понашања, а одговор на то питање морао би доћи из дубоког интердисциплинарног увида који обједињава филозофију права, социологију, етику и педагогију.
На крају крајева, с којим правом се ученицима смије ограничавати и оспоравати амбиција да постану старлете, инфлуенсери, естрадне звијезде… и да опонашају узоре који им се нуде градећи тако своје будуће каријере. У друштву посуновраћених вриједности у ком је један Рамо Исак министар унутрашњих послова а један Томпсон масовно обожавана звијезда мобилни телефони и лакирани нокти у учионицама далеко су најмањи проблем.
Покушај да се октроисањем у једној провинцијској пучкој школи очувају и препороде традиционалне па и, зашто не рећи, католичке вриједности, док политичке елите исказују рудиментарну курцобољу за идеју јавног добра и презир према свакој одговорности, ма колико неком изгледао оправдан, уствари је усмјерен против интереса ученика те школе јер им одузима прилику да се, попут својих вршњака из других школа, већ од најмлађе доби припремају за живот у друштву у ком се политичари госте прженим човјечјим рибицама и у ком су глас на бирачком мјесту и лајк на друштвеној мрежи постали важнији од самог живота.
Извор: Нови Трибун
