Пише: Јосип Млакић
Ако се чињенице не уклапају у теорију, тим горе по чињенице.
Фридрих Хегел
Ми лажемо да би смо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе.
Добрица Ћосић, Деобе
У најави интервјуа с Драженом Пехаром, професором међународних односа и политичке филозофије, поводом знанствене студије „Високи представник: Пет поглавља једног скандала“, новинар портала Дневник.ба Јурица Гудељ пише: „Док се Босна и Херцеговина припрема за изборе 2026. године, проф. др. сц. Дражен Пехар објавио је књигу која ће изазвати бурне реакције у политичким круговима.“
Књига, наравно, није изазвала бурне реакције, нити ће изазвати, а несумњиво је требала. Више је разлога што је томе тако, који више од било чега другог говоре о босанскохерцеговачком друштву и теми којом се Пехарова књига бави.
Интелектуално ропство
Као прво, живимо у Босни и Херцеговини, земљи дубоко инфицираној „интелектуалним ропством“, што је један од разоткривајућих термина које Пехар користи у студији. Друго разлог је прешућивање које је главни и најучинковитији облик цензуре данас. Трећи, и можда најважнији разлог, је тај што је ова књига за данашњу босанскохерцеговачку политичку елиту, без обзира што је написана једноставним и разумљивим језиком, недостижан интелектуални изазов.
С друге стране, студија зорно показује јад и биједу интелектуалне и академске елите Босне и Херцеговине, те ће стога, претпостављам, бити у широком луку заобилажена и од домаћих „знанственика“, наших „интелектуалних робова“. Највећа вриједност ове књиге је у томе што побуђује наду код слободномислећих људи. Да ју је написао нетко од познатих еуропских интелектуалаца, ова би књига код домаћих читатеља била дочекана с одушевљењем. Разлог је дубоко укоријењена колонијална (не)свијест на овим просторима, која је, узгред, много израженија у Хрватској и Федерацији БиХ неголи у Србији и Републици Српској.
Покушат ћу израз „интелектуално ропство“, које може послужити и као проводни мотив ове књиге, пластично објаснити на једном другом примјеру. Када је прије пет-шест година објављен хрватски пријевод капиталне повијесне студија британског повјесничара Тонија Јуда „Послије рата“ у медијима је дочекана с акламацијама. Навест ћу два примјера из те књиге, на која се нитко осим мене није осврнуо, који на најбољи начин показују „интелектуално ропство“ наше академске елите.
Колонијалне предрасуде
Пишући о распаду бивше Југославије, Јуд на почетку поглавља цитира Ота фон Бизмарка: „Ако у Еуропи икад више плане нови рат, планут ће због неке проклете глупости на Балкану.“ У овом цитату су, чини ми се, садржане све колонијалне предрасуде према Балкану, које су неокрњене преживјеле више од једног стољећа, од Бизмарка до Јуда, без обзира што је повијест у два наврата крваво демантирала Бизмарка: свјетски ратови нису кренули с Балкана, већ из Беча и Берлина, па потом запалили цијелу Еуропу уз фаталне посљедице по цијели свијет.
Јуд, такођер, доноси једну крајње паушалну ширу слику Другог свјетског рата у бившој Југославији, а да издавач и приређивач нису у фуснотама упозорили на колосалне омашке. Процијените сами: „Тако је усташки режим Анте Павелића у хрватској марионетској држави убијао Србе (знатно више од 200.000) и Муслимане. Но, Михаиловићеви су (већином српски) ројалистички партизани такођер убијали Муслимане. Због тог су разлога босански Муслимани, како би се обранили, каткад сурађивали с Нијемцима.“
Пехар се у књизи позабавио институцијом Високог представника, дефинираном Дејтонским мировним споразумом, чији је мандат дио сустава Уједињених народа. „Једна од кључних теза ове књиге“, пише Пехар, „гласи да је од оба кључна семантичка својства назива ‘Високог Представника за БиХ’ у реалности остало или мало или нимало: како га слика ова монографија, он је дефинитивно престао бити достојанствен, а према властитим ријечима, испао је и из сустава УН.“
Тиранијска функција
Важно је нагласити да је Пехар био једно вријеме, од српња 1999. до липња 2000. године, запосленик Уреда Високог представника, као аналитичар сарајевске медијске сцене. Ријеч је, дакле, о аутору који је сустав о којему пише имао прилику упознати и изнутра, чиме је стекао много дубљи увод у тему којом се бави, о чему на најбољи начин свједочи ова књига и њезини изнимно високи домети, и у публицистичком и у знанственом смислу.
Аутор институцију Високог представника описује као „тиранијску функцију“, као фигуру која систематски разграђује Дејтонски споразум, користећи овласти које је сам себи додијелио, чиме је у старту угушен нормалан политички дијалог.
Прекретница у раду високог представника наступила је 1997. године, када Сједињене Америчке Државе, иза затворених врата, дају тадашњем високом представнику Карлосу Вестендорпу „проширени мандат“, чиме је започела разградња Дејтонског споразума методом „злонамјерних правних интерпретација“, коју је описао још Цицерон прије двије тисуће година у свом дјелу „De Officiis“.
Бонске овласти
Такозване „Бонске овласти“, које чине окосницу дјеловања високог представника, преко којих високи представник и ОХР свих ових година одржавају латентни сукоб међу конститутивним народима, немају упориште нити у међународном праву, а нити у Дејтонском мировном споразуму.
Функцију Високог представника из ове перспективе можемо, без икаквих ограда, успоредити с једном повијесном аномалијом с ових простора, из друге половице осамнаестог стољећа, с лажним црногорским царем Шчепаном Малим. (И овдје свједочимо необичном повијесном парадоксу: Шчепан Мали показао се као прворазредни реформатор, док су се наши високи представници, реформатори по основној замисли, у старту претворили у лажне цареве.)
По Пехару, међународна заједница у БиХ никада није имала стратегију: „Другим ријечима, конкретног плана за позитивну промјену није било. (…) Међутим, по свему судећи, чини се прије да иза свега ипак стоји једна стратегија. Али, није ријеч о стратегији рјешавања проблема. Ријеч је о стратегији стварања проблема, појачавања конфликта, погоршавања односа. Тек у свјетлу такве хипотезе понашање саме тзв. ‘међународне заједнице’, и конкретних високих представника и конкретних администрација америчких предсједника (…) постају објашњиви одн. разумљиви.“
Одрицање од властитога ума
Наметнути сустав има све одлике робовласничког односа, по којем роб мора поднијети стање „одрицања од властитога ума“ и пристати на диктат „тиранина“. Бивши амерички црни роб Фредерик Даглас један је од најбољих извора за ропства и робовласништва, чије су тезе итекако примјењиве и на наш случај:
„Даглас нам тиме каже да увијек, и свугдје, постоје двије врсте робова. Или, један те исти роб може имати двије сукцесивне врсте егзистенције. Прва врста прави је, или природни, роб, онај који је субмисиван, доцилан, дисциплиниран, тзв. одани роб, роб који је умирен, доместициран и успјешно заплашен; он је предао своју вољу својему господару. (…) Друга је врста неправи одн. роб који није прихватио своје робовање. Његово евентуално испуњавање дужности само је привидно. Он се налази у стању побуне одн. у стању рата са својим господарем.“
Аутор Хрвате види као најсервилнији елемент у Босни и Херцеговини, сервилнији чак и од већинског бошњачкога, односно „грађанскога“, којему политика међународне заједнице цијело вријеме иде на руку: „Хрвати су себе самопацифицирали. Кључну је улогу у томе процесу одиграо ХДЗ и Драган Човић који су, након искуства с Антом Јелавићем који се наводно покушао супротставити дјеловању међународне заједнице 2001., одлучили да је најпаметније слиједити упуте међународних дужносника, посебно ВП.“
Затамњење стварне слике
Становништву Босне и Херцеговине високи представници наметнули су „фикцију“, која је креирала потпуно неправедну структуру: „Наиме, Петрич је пошао од премисе да је за постојање конститутивних народа на институционалним позицијама довољно да нетко тко се декларира као припадник једнога народа буде изабран на неку позицију. Међутим конститутивни народи нису уопће добили никакве реалне изравне представнике. Врло је лако схватити зашто. Постоји ли нумеричка доминација једнога народа на некој територији, он ће моћи бирати и припаднике осталих народа који онда, иако у сустав улазе као ‘декларирани x’, де иуре фигурирају као ‘представник y’.“
У темељној филозофији институције Високог представника превладавају идеологеми, идеје и наративи чија је сврха затамњење стварне слике: „Када се на те наративе реферирам као на идеологеме, онда неувијено имплицирам да је ријеч о формама намјерно створенима у друштвено-политичке сврхе те с наканом да, изобличујући истину, неким актерима, не само дотичној институцији, олакшају дјеловање одн. да смање или онемогуће отпор дјеловању.“
Шибицарски менталитет
У петом, посљедњем дијелу књиге, „Достојанство побуне, конститутивност, и однос с тиранином – чему нас поучава Антигона“, Пехар преко Софоклове „Антигоне“ појашњава свевременски механизам непросвијећене тираније. Да бисмо видјели до које је разине босанскохерцеговачко друштво поремећено и доведено од апсурда, довољно је у обрасце „Антигоне“ уградити нашу недавну прошлост, чиме се античка трагедија претвара у прворазредну монтипајтоновску фарсу.
У нашој „Антигони“ високи представник Кристијан Шмит преузима улогу нововјеког Креонта, а Милорад Додик Антигоне, тиранинове „жртве“. „Тиранин“ је пресудио антигони према неуставном закону, који је сам донио, и то за вербални деликт, реликт стаљинистичке праксе, док је наша бахата антигона признала суд и праворијек лажног њемачког цара и његових „робова“ из правосуђа. Достојанство побуне на Додиков начин: док је античка Антигона, успркос тираниновој забрани, достојно сахранила брата, она републичкосрпска своје је „гријехе“ окајала с уплаћених 36 тисућа конвертибилних марака.
Два уводна цитата, Хегелов и одломак из романа „Деобе“ Добрице Ћосића, представљају, рекао бих, ако је судити према Пехаровој књизи, вањски и унутарњи поглед на функцију Високог представника, вањски, у којој чињенице замагљују тупави идеологеми, те унутарњи која почива на лажи и плитком шибицарском менталитету.
Извор: Bljesak.info
