Пише: Елис Бекташ
Не могу се сјетити када се тачно у босанскохерцеговачком јавном простору појавио појам консоцијације и ко га је први узвикнуо, али сјећам се да је он у једном периоду био тачка око које су се ломила многа копља и водиле бесконачне а почесто и бесмислене полемике на самој граници кафанске свађе. Сам појам консоцијације никада није понуђен јавности као јасно артикулисан и растумачен политички концепт и филозофско-политичка идеја већ се та латинска сложеница користила као једна од оних неразумљивих алхемијских или кабалистичких формула, па су једни у њој видјели чудотворно рјешење а други демонску пријетњу. Они мало сталоженији у њој виде или смртног непријатеља модерног и грађанског друштва а други посљедњу барикаду пред распадом одавно нефункционалне државне творевине.
А консоцијација, коју је као појам сковао и у употребу увео холандско-амерички политолог Аренд Лијпхарт, представља пројектовани модел управљања дубоко подијељеним друштвима и његова је сврха спречавање конфликта између етничких, вјерских, језичких и других сегмената тог друштва тако што ће их принудити на сарадњу на врху административно-управне пирамиде.
Консоцијацијски модели у разним варијететима примјењују се тамо гдје не постоји демос, односно модерно грађанско друштво и гдје се то друштво покаже као неспособно да надрасте и надјача подјеле и конфликте, дакле тамо гдје друштво функционише као збир племена или касти, па је нужно успоставити механизам који ће спријечити њихово међусобно уништавање и осигурати какву-такву функционалност административног и управног апарата.
Четири кључна елемента консоцијације су: велика коалиција, својеврстан политички брак из нужде, односно расподјела власти на политичке репрезенте свих група у друштву, при чему императив постојања такве коалиције може надјачати и изборне резултате; фрагментирана аутономија, односно омогућавање свакој групи да релативно самостално управља својим подручјима кроз систем федералних јединица, ентитета, кантона, културних аутономија и слично; пропорционалност односно паритетна расподјела ресурса, политичке моћи и буџетских средстава по кључу и на крају вето као заштитни механизам којим свака група преко својих политичких репрезената може одбацити и блокирати политичке одлуке које сматра штетним по свој витални интерес.
Консоцијација, дакле, није варијетет демократског устроја, већ систем равнотеже успостављен између елита на челу друштвених група како би се спријечило продубљавање сукоба, али она уједно представља непрелазну препреку на путу ка развоју, модернизацији и функционалности и државе и друштва. Консоцијација није ни узрок ни рјешење, она је тек симптом, односно терапија која се преписује друштву које више не зна ни шта га боли ни шта је узрочник бола.
А да би се могло разумјети зашто је неко друштво стигло до тачке у којој консоцијација може изгледати као рјешење, потребно је разумјети болест која је претходила – насљедну болест коју узрокују предмодерне и параноидне митоманске пројекције идентитета, али не идентитета као резултанте збира колективних искустава већ идентитета као идеолошког конструкта који се захваљујући историјским околностима наметнуо као нужност и као табу који се не преиспитује.
За лијечење таквих друштава постоје неупоредиво ефикасније терапије и лијекови, али њих болесна друштва одбијају јер као пропратну посљедицу имају разорно дејство на предмодерну фантазију друштва или друштвене групе о себи као идентитарном стожеру.
Када је појам консоцијације уведен у арсенал идеолошких оруђа и када је покренуо жучне расправе у босанскохерцеговачком друштву, било је јасно да су они који заступају идеју консоцијације уједно и они који је не разумијевају ни као појам ни као идеју. Јер зашто уводити нешто што чињенично постоји – Босна и Херцеговина је два пута у прошлом вијеку конституисана као консоцијацијска заједница, први пут у Мркоњић-Граду 1943. године а други пут у америчкој ваздухопловној бази Рајт-Петерсон 1995. године.
Но појам и идеју консоцијације не разумијевају ни они који јој се најжешће противе и зато јој по правилу супротстављају магловите и неартикулисане утопијске и идеалистичке концепте који израстају из неразумијевања стварности и из некритичког прихватања одређених политичких, друштвених и историјских категорија, као што је на примјер категорија грађанина и грађанства, као неупитних и саморазумљивих. А у пословима мишљења не постоји ништа опасније и погубније од онога што се представља као саморазумљиво.
Као што заступници консоцијације сматрају да је колективно једини простор у ком треба трагати за рјешењем, тако и њени противници једнако погрешно сматрају да је рјешење у замјени улога и у претпостављању индивидуалног колективном, јер чврсто вјерују да нација и грађанин стоје у антагонизованом и међусобно поништавајућем односу. Због тога своје противљење консоцијацији своде на апстрактне идеализације и моралне пароле лишене упоришта у стварности, на позиве за транспозицију једног окошталог идентитарног оквира као идеолошког конструкта другим, једнако окошталим, идентитарним оквиром који је и сам идеолошки конструкт.
Битно је указати и на то да поборници грађанског индивидуализма по правилу долазе из колективног оквира који рачуна на своју бројчану надмоћ, што указује да је њихово противљење консоцијацији као рудиментарно националистичком концепту и само прожето духом национализма, истина, криптичним и первертираним, односно да они у грађанском индивидуализму виде алтернативни пут за стизање до циљева који нису могли бити остварени кроз закашњели национални препород и рат.
Све ово значи да рјешење проблема подијељених друштава не лежи у дихотомији консоцијација – грађанско друштво, већ се до њега стиже промјеном парадигми и вриједносних структура. То је, међутим, дуготрајан процес, изузев у револуцијама, и захтијева, као нужну претпоставку, употребу артикулисаног језика који неће замагљивати појмове емоцијама и пропагандним сликама јер је једино такав језик довољно потентан да демистификује канонизовану митоманију и табуе те да изгради подношљив и функционалан однос између националног и грађанског. Авај, такав језик, као и мишљење, јавља се искључиво на маргинама друштва због чега и само разумијевање проблема, а камоли његово рјешавање, остају немогућност.
Да ствар буде још суманутија и још нерјешивија, и поборници консоцијације и поборници грађанског друштва своје идеје нуде као путеве којима ће се доћи до идеалних рјешења а позивање на идеална рјешења у политици увијек је знак лудила или преваре, јер је идеално статично а политика и друштво су динамични па стога рјешења морају бити динамична и адаптивна.
Уколико би се десило чудо и друштво кренуло путем самопросвјећивања и еманципације, а његове елите му постале саборци у обрачуну са погрешно и накарадно схваћеним појмовима нације и грађанина те у обрачуну са накарадном и малигном митоманијом која садашњост заслужује у име прошлости, тада би и консоцијацијски модел постао функционалан, као и онај грађански, јер би у њима улоге и границе колективног и индивидуалног, односно националног и грађанског, постале јасније. Овако, са нацијом која је роб историјских траума и са грађанином који је роб инфантилних и утопијских пројекција, те са елитама лишеним свијести о одговорности и о идеји јавног добра, највише чему се то друштво има надати јесте status quo. Алтернатива томе, за друштво које не жели и не умије да учествује у обликовању властите будућности јесте понављање прошлости.
Елис Бекташ: Тужна и надасве истинита приповест о златокосом дечаку Ернсту Хајнесу
За крај, као условни закључак, консоцијација је као техне и као функционални модел прихватљива јер у тако схваћеној консоцијацији може стасати и грађанска свијест, али се консоцијацији као идеалном и коначном рјешењу ваља опирати зато што тако схваћена консоцијација друштво претвара у макабристички фестивал у ком леш нације плеше са лешом грађанина. Но да би консоцијација постала техне и функционални модел, предуслов је да друштво, а поготово његове елите, овладају појмовним садржајима и мишљењем. А то се, да се не лажемо, неће десити.
